Andrija Humski/44
| ◄ POJAVA PRVA | POJAVA DRUGA | POJAVA TREĆA ► |
POJAVA DRUGA
Pređašnji i ANDRIJA.
ANDRIJA:
Gotovo je li, jesi l‘ spremio
Za nezvanoga gosta dočeke?
BOGDAN:
Sve, što se ima, sve je spremljeno.
ANDRIJA:
Što sada nema, ne će ni biti,
Toliko što sam sobom doveo
Poslednja pomoć to je za svagda
Sa tim šta bude. Gde je Radoslav?
BOGDAN:
Iz Dubrovnika se nije vratio.
ANDRIJA:
Pre mene otud on je pošao
I uputio se pravo ovamo,
Da tebi bude pomoć na delu.
BOGDAN:
Očima ja ga iisam video.
ANDRIJA:
Zalut'o nijs l’? Smešan razgovor!
Da neprijatelja nije susreo?
U ropstvo pao? Ne ću misliti,
I tako da se moglo desiti.
Vazda sam vama tako zborio:
Bolje i grobom, samo ne robom!
A on je, znadem, nauk primio.
Pogin’o možda, il se olako
Na brzom konju ambis prolazeć'
U nedogledan ponor survao?
Ne, nije moglo tko da bude,
Ovde se mora danas zateći,
Krvava kad se igra zaigra,
Uz tanku svirku strele, džilitnuta!
BOGDAN:
Uz bedeme su tvrdi oklopi,
Njih nije tako lako probiti,
Kapije tvrde, vrata gvozdena,
Lagumi dobri, svodi kameni.
Kod svakog dela vojske malene
Po jedan hrabri stoji vojvoda,
Te, gledeć' daljno tamo u maglu,
Spokojno čeka časa strašnoga.
ANDRIJA:
Malo ih ima, sila malena,
Al jošte manje da ih uzbude,
Ne bi mi duša stara klonula,
Dok samo traje misli jedine
Za šta se borim, za šta podigoh,
I dokle s vama, svojim sincima,
Krilo mi staro bude letalo,
A klone l' pero koje u njemu,
I srcu biće časak poslednji.
Nada se ne će nigda skloniti;
U sebi što no ima života,
Životom mora svetim živeti.
Vjastolju6 krenu verom zadanom,
I Dubrovčani savez zgaziše,
I razderaše sramno ugovor.
I Bogumili dalje ostaše
K‘o nezahvalni mojim dobrima,
— Pa opet vera doba boljega
U mome srcu nije umrla,
Plamteće žarom, dok ne prestane
U grud’ma srce moje kucati,
I na toj vatri vazda grejaću
Ostarelu mi dušu mučenu,
Od jave što se ledom aamrzla,
Nadanje da se ne bi pretrglo,
Da vere ne bi duhu nestalo!
|