Андрија Хумски/43

ПЕТИ ЧИН

ПОЈАВА ПРВА

ПЕТИ ЧИН
На бедемима града кнеза Андрије у Хуму.

ПОЈАВА ПРВА
БАГДАН и ЗАВИША.

БОГДАН:
Тако су, дакле, вером мануле
Те варалице старе, вечите?
У њима вере ко би имао
После толиких тешких обмана!
То гнездо лажи, подлих сплетака
Ја бих желео руком крвавом
Да га разорим, да га разнесе
Вихор са ових наших кршева.
Ни трага више да му не буде.
На дивном месту тол'ка ругоба!
ЗАВИША:
За тим се с кнезом одмах окретох
У ова места, где се склонише,
Те Богумили живет’ стадоше.
Дођосмо тамо, кнезу староме
Тренутак сваки поста годином,
Јер амо хита што пре приспети.
И Богумиле хтеде позвати
На браник хумске наше државе.
Затекосмо их, бесмо приспели
На завршетку њихне молитве,
Са свештеником својим зборише,
Он им је чудне приче причао.
Кнез им је рек'о, за шта долази,
Да с правом тражи, што је искао.
Ал свештеник му на то прозбори,
Да закон њихов, њихна наука
Налаже њима људе штедити,
Да се од крви грозе човечје,
Да је то, не знам коме, противно.
БОГДАН:
И даље ваљда знаде причати
Од лудих прича глупљи садржај!
ЗАВИША:
Јест, беше поч'о врло широко
И на дугачко вести придике
О спасу душе, телу грешноме,
О божјој сили, спасу, сатани,
Сатанајила неког спомиње,
И друге ствари стаде ређати,
Не знаш од које која чуднија,
Да ми се коса поче дизати.
И уверен сам, могу казати,
При себи, веруј, није ни био,
Кнда је тако нама зборио.
БОГДАН:
И ништа друго није рекао?
А обећа ли какве услуге?
ЗАВИША:
Обећа богме помоћ велику?
Да ће се за нас богу молити,
Не да нам даде срећну победу,
Јср победимо ли, крвцу лијемо л',
Грешнији тада много бићемо,
Већ ће се смерно богу молити,
Да нас на праве путе изведе,
У коло њихно да нас приведе.
БОГДАН:
Па збиља знаде лепо причати!
ЗАВИША:
И лепше јоште можда б’ китио,
Да бритким мачем није Андрија
Сулуди говор крају привео.
Притворан од њих није ниједан,
Ал сви су можда умом кренули,
Те у том стању лудо, махнито,
Са главама се својим играју.
БОГДАН:
Ал‘ кнеза нема.
Завиша:
У прву жупу ов је свратио,
Још кренут', што се дићи узмогне.
За часак мислим амо приспеће.
БОГДАН:
А тај је часак, ето, дошао,
У граду ј’, ево амо долази.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.