Андрија Хумски/18

ДРУГИ ЧИН

ПОЈАВА ОСМА

ПОЈАВА ОСМА

Пређашњи. Долазе: БОГДАН, РАДОСЛАВ, СТАНИСЛАВ, ВЛАСТОЉУБ, ЗАВИША, РАСТИСЛАВ, РАДОШ, МИЛУТИН и више хумских војвода. — АНДРИЈА се попне на престо.

ВЛАСТОЉУБ:

Что сам давно речи мудраца:
На важном збору мало зборити,
У важном послу много творити.
Па опет морам ово изрећи,
К’о мора што ми душу терети.
Када се диг’о старн Немања,
Јединство целе српске државе
С јединством вере, једним престолом
У српској земљи да нам учини,
— Никада није мог’о мислити,
Да ће још где где људи остати
Истога доба, да ће дочекат’
0 томе збора, једном како ће
Са плећа свога, плећа народног
Скинути такав терет големи,
К’о што је круна краља српскога.
Истина, беше људи мудријих,
Који се нигда нису слагали
Са таком мишљу, новом уредбом,
Који су вазда стални остали
При својој жељи, својој одлуци,
Докле су други само лутали
По густој тами наде нејасне.
Таких је људи мало, премало,
Ал тим им више сјају имена
Вечите славе, светла спомена!
К’о таког данас, браћо, поздрављам
На овом збору, где се стекосмо
О спасу зборит’ своје отаџбе,
— К’о таког, велим, ево поздрављам
Светлога кнеза хумског, Андрију,
Кој’ је у тами нашег живота
Једини тако светло сијао,
Да се сад, ево, брзо купимо
Около њега, да нас избави,
К’о што се морнар бесне пучине
Окреће жељно крају ономе,
С обале од куд светлост долази,
Да, разгонивши мрака густину,
До његове му доспе зенице!

ЗАВИША:

Тол'ко је доба до сад протекло,
Од кад нас, кнеже, ниси позвао,
— Не на збор сјајни, збора не треба,
Где памет твоја делом управља —
Већ од кад од нас ниси тражио
Ни блага силна зарад ратова,
Ни мача сјајна, мача челична,
Ни крвце наше, крви румене.
Па нам је данас два пут милије,
Што си се крен’о, стари ратниче,
Ти реци само, сви ће вршити.

РАСТИСЛАВ:

Толике жртве радо стављати!
Ја не знам, шта би могло пречити,
Намере какве могле склонити
Онога, који силом управља,
Кој’ влада громом, влада муњама!

НОВИЦА:

У свему имаш право, војводо,
Ал опет треба знати на чисто,
Прот кога ваља громом стрељати
И звати небо, муње у помоћ.
Јер, знадеш, ко се игра громима,
На свашта не ће муње кретати.
За сјајну сврху, сјајну опрему!

ВЛАСТОЉУБ:

Свечана сврха иште свакада
Одлуке ради тренут свечани.
Па бих, жупане, тебе молио,
Да сумњом каквом не би каарио,
Ил нехотице можда помео
Тренутак свечан радње светлије.

НОВИЦА:

Где сумњи места нема по себи,
Сумња се нигда не ће јавити.

ВЛАСТОЉУБ:

Ни овде за њу места не беше.

НОВИЦА:

Још нисам сумњу био изреко,
А ти се тако брзо утаче.
Хтео сам само —

АНДРИЈА:

Чујге и мене!
Толико лета ове зидине
Гледале несу збора оваква,
А данас и ја, ево, устајем,
Престаје моје тол'ко ћутање,
И ја се крећем, да вам прозборим
За данас реч’ма, после — делима.
Данас ме зове доба прошлости,
Што негде паде, да га подигнем.
Рука се моја ретко дизала,
А кад се дигла, није клонула,
Докле до краја није свршила
Започет пос’о, дело смишљено.
Зове ме уздах тол'ких срдаца,
Зову ме дуси старих витеза,
Који су живот себи узели.
Кад наста доба гњиле трулости.
Ја видим јасно, где се повраћа
У срца српска вера, надање,
Дух, што је био скоро изумрео.
Враћа га закон правде вечите,
Враћа га воља бога вишњега,
Враћа га клетва лета толиких
На оне, који ногом згазише,
Што беше негда славом венчано;
За то се дижем, том да помогнем.
За то сам до сад само живео,
А кад се часи ближе последњи,
Са том ћу вером и да издахнем.
У вама видим редом витезе,
У које, ето, сад се враћају
Витешки дуси скоре прошлости,
У вама гледам наду последњу,
За то ћу с вама или — пред вама.
Ал опет велим и сад на збору:
Последњу јоште нисам рекао!

СТАНИСЛАВ:

Ал и ту једну речцу последњу
На уснама ти видим засталу,
Ти ћеш је, кнеже, је ли, изрећи?

АНДРИЈА:

Изрекнем ли је — нема повратка.

РАДОШ:

Повратка нема, он нам не треба,
За то ти, веруј, краљу јамчимо.

МИЛУТИН:

Узми нам живот, вере не буде л’.

ВЛАСТОЉУБ:

Не треба на то нигда мислити,
Где срце збори, душа говори.
Воља је јака, крепка мишица,
А шта ће бура после створити,
Не знам, да л' мисли да ти погодим,
Кад смело кажем: ти нам примером
За срсћу свију путе казујеш!

ЗАВИША:

За срећу свију крочи поносно!
(Вади мач.)

БОГДАН:

Уз децу своју мача извади!
(Вади мач.)

РАДОСЛАВ:

Пред оца с братом молбу износим!
(Вади мач.)

ОСТАЛИ (ваде мачеве):

За народ! За срећу свију!

НОВИЦА:

За народ? Можда њему одиста!
За срећу свију? Хајде, нек буде!
Ал добро пази, кнеже, хоће ли
За срећу твоју —

АНДРИЈА:

Реч'ца последња,
А преко ње ми нема повратка!
О себи данас не ћу мислити.
Када је дошло доба гњилости,
Кад није било наде никакве,
Старога духа кад је нестало,
Када се склони тамо далеко,
Да више нигда сенке не види
Од српске земље, српских крајева,
— Са бедра скидох мача пдамена
Никада да га више не узмем.
Данас га узех, сад га припасах,
У корицама се јоште налази,
А кад га једном отуд истргнем,
У њих се може само вратити
Окићен славом, сјајном победом.
(Вади мач.)
У име светог душе заноса,
У име славе, старог поноса,
У име сјајног негда имена,
За срећу рода, нашег племена!

Завеса пада.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.