Andrija Humski/18

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DRUGI ČIN
◄   POJAVA SEDMA POJAVA OSMA POJAVA PRVA   ►

POJAVA OSMA

Pređašnji. Dolaze: BOGDAN, RADOSLAV, STANISLAV, VLASTOLjUB, ZAVIŠA, RASTISLAV, RADOŠ, MILUTIN i više humskih vojvoda. — ANDRIJA se popne na presto.

VLASTOLjUB:

Čto sam davno reči mudraca:
Na važnom zboru malo zboriti,
U važnom poslu mnogo tvoriti.
Pa opet moram ovo izreći,
K’o mora što mi dušu tereti.
Kada se dig’o starn Nemanja,
Jedinstvo cele srpske države
S jedinstvom vere, jednim prestolom
U srpskoj zemlji da nam učini,
— Nikada nije mog’o misliti,
Da će još gde gde ljudi ostati
Istoga doba, da će dočekat’
0 tome zbora, jednom kako će
Sa pleća svoga, pleća narodnog
Skinuti takav teret golemi,
K’o što je kruna kralja srpskoga.
Istina, beše ljudi mudrijih,
Koji se nigda nisu slagali
Sa takom mišlju, novom uredbom,
Koji su vazda stalni ostali
Pri svojoj želji, svojoj odluci,
Dokle su drugi samo lutali
Po gustoj tami nade nejasne.
Takih je ljudi malo, premalo,
Al tim im više sjaju imena
Večite slave, svetla spomena!
K’o takog danas, braćo, pozdravljam
Na ovom zboru, gde se stekosmo
O spasu zborit’ svoje otadžbe,
— K’o takog, velim, evo pozdravljam
Svetloga kneza humskog, Andriju,
Koj’ je u tami našeg života
Jedini tako svetlo sijao,
Da se sad, evo, brzo kupimo
Okolo njega, da nas izbavi,
K’o što se mornar besne pučine
Okreće željno kraju onome,
S obale od kud svetlost dolazi,
Da, razgonivši mraka gustinu,
Do njegove mu dospe zenice!

ZAVIŠA:

Tol'ko je doba do sad proteklo,
Od kad nas, kneže, nisi pozvao,
— Ne na zbor sjajni, zbora ne treba,
Gde pamet tvoja delom upravlja —
Već od kad od nas nisi tražio
Ni blaga silna zarad ratova,
Ni mača sjajna, mača čelična,
Ni krvce naše, krvi rumene.
Pa nam je danas dva put milije,
Što si se kren’o, stari ratniče,
Ti reci samo, svi će vršiti.

RASTISLAV:

Tolike žrtve rado stavljati!
Ja ne znam, šta bi moglo prečiti,
Namere kakve mogle skloniti
Onoga, koji silom upravlja,
Koj’ vlada gromom, vlada munjama!

NOVICA:

U svemu imaš pravo, vojvodo,
Al opet treba znati na čisto,
Prot koga valja gromom streljati
I zvati nebo, munje u pomoć.
Jer, znadeš, ko se igra gromima,
Na svašta ne će munje kretati.
Za sjajnu svrhu, sjajnu opremu!

VLASTOLjUB:

Svečana svrha ište svakada
Odluke radi trenut svečani.
Pa bih, župane, tebe molio,
Da sumnjom kakvom ne bi kaario,
Il nehotice možda pomeo
Trenutak svečan radnje svetlije.

NOVICA:

Gde sumnji mesta nema po sebi,
Sumnja se nigda ne će javiti.

VLASTOLjUB:

Ni ovde za nju mesta ne beše.

NOVICA:

Još nisam sumnju bio izreko,
A ti se tako brzo utače.
Hteo sam samo —

ANDRIJA:

Čujge i mene!
Toliko leta ove zidine
Gledale nesu zbora ovakva,
A danas i ja, evo, ustajem,
Prestaje moje tol'ko ćutanje,
I ja se krećem, da vam prozborim
Za danas reč’ma, posle — delima.
Danas me zove doba prošlosti,
Što negde pade, da ga podignem.
Ruka se moja retko dizala,
A kad se digla, nnje klonula,
Dokle do kraja nije svršila
Započet pos’o, delo smišljeno.
Zove me uzdah tol'kih srdaca,
Zovu me dusi starih viteza,
Koji su život sebi uzeli.
Kad nasta doba gnjile trulosti.
Ja vidim jasno, gde se povraća
U srca srpska vera, nadanje,
Duh, što je bio skoro izumreo.
Vraća ga zakon pravde večite,
Vraća ga volja boga višnjega,
Vraća ga kletva leta tolikih
Na one, koji nogom zgaziše,
Što beše negda slavom venčano;
Za to se dižem, tom da pomognem.
Za to sam do sad samo živeo,
A kad se časi bliže poslednji,
Sa tom ću verom i da izdahnem.
U vama vidim redom viteze,
U koje, eto, sad se vraćaju
Viteški dusi skore prošlosti,
U vama gledam nadu poslednju,
Za to ću s vama ili — pred vama.
Al opet velim i sad na zboru:
Poslednju jošte nisam rekao!

STANISLAV:

Al i tu jednu rečcu poslednju
Na usnama ti vidim zastalu,
Ti ćeš je, kneže, je li, izreći?

ANDRIJA:

Izreknem li je — nema povratka.

RADOŠ:

Povratka nema, on nam ne treba,
Za to ti, veruj, kralju jamčimo.

MILUTIN:

Uzmi nam život, vere ne bude l’.

VLASTOLjUB:

Ne treba na to nigda misliti,
Gde srce zbori, duša govori.
Volja je jaka, krepka mišica,
A šta će bura posle stvoriti,
Ne znam, da l' misli da ti pogodim,
Kad smelo kažem: ti nam primerom
Za srsću sviju pute kazuješ!

ZAVIŠA:

Za sreću sviju kroči ponosno!
(Vadi mač.)

BOGDAN:

Uz decu svoju mača izvadi!
(Vadi mač.)

RADOSLAV:

Pred oca s bratom molbu iznosim!
(Vadi mač.)

OSTALI (vade mačeve):

Za narod! Za sreću sviju!

NOVICA:

Za narod? Možda njemu odista!
Za sreću sviju? Hajde, nek bude!
Al dobro pazi, kneže, hoće li
Za sreću tvoju —

ANDRIJA:

Reč'ca poslednja,
A preko nje mi nema povratka!
O sebi danas ne ću misliti.
Kada je došlo doba gnjilosti,
Kad nije bilo nade nikakve,
Staroga duha kad je nestalo,
Kada se skloni tamo daleko,
Da više nigda senke ne vidi
Od srpske zemlje, srpskih krajeva,
— Sa bedra skidoh mača pdamena
Nikada da ga više ne uzmem.
Danas ga uzeh, sad ga pripasah,
U koricama se jošte nalazi,
A kad ga jednom otud istrgnem,
U njih se može samo vratiti
Okićen slavom, sjajnom pobedom.
(Vadi mač.)
U ime svetog duše zanosa,
U ime slave, starog ponosa,
U ime sjajnog negda imena,
Za sreću roda, našeg plemena!

Zavesa pada.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Andra Gavrilović, umro 1929, pre 91 godina.