Алписке вечери (I – II)

Алписке вечери Писац: Јаков Шантић

* * *

        Алписке вечери

                      I
Врх тужних шума, брда, четинара,
Вечерња плава полумагла леже;
По увалама сумрак се обара
И глухо пада све теже и теже.
 
Туга дубока све покрива свуда,
И алпска ружа, сама, сузе лије ...
Како је тужна љепота и худа,
Кад остављена у самоћи мрије!
 
                       II
Ви алпске вечери усамљене, чисте,
Са тужним мирисом покошена сијена,
У мој души ускрснули ви сте
Занос и љубав и сва блага њена!
 
Седефли небо с огњем кô од рубина
И шуме прелите модрикастом паром,
Хрбати сњежни огромних планина;
О, све то и јоште, нешто неисказано,
Опија мене! ... Још вјетар кроз грање,
Када, бунцајући, одједном поврви,
Ах, у мом срцу буди се сјећање

И драговање – прво миловање!
Ви, алпске вечери, опијате мене
Кô слатке приче, ко пољупци први
Или, кô некад, плаве очи њене.
 
Монтана, 4. 8. 1904.

---

Извор

• Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 66-67.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.