Азбука

Мило Јововић

А што сад знадем штити и писати,
Благодарим теби, о азбуко мила!
Врлине ћу твоје увек поштовати,
Гласовима твојим стекох духу крила.
Дјетенце сам био тада седмолетно,
Ђаче ме називаше, то већ шала није,
Еј како се тада обрадовах сретно,
Живо ступих тамо у прве скамије.
Знадох твоја слова кроз тридесет дана
И научих кашње на таблу писати,
Једва очекивах, кад ће зора рана,
Кад ће да м' у школу справи мила мати.
Лењивијех ђака неких је имало,
Љутили би чешће наег добротвора,
Мени увјек беше сјајно огледало:
Науком да човјек прави постат' мора.
Њу који презире, нек' се чисто нада,
Очима ће здравим слијепи остати,
Пут најбое среће, добитка и рада
Разумноме хоће дивно да процвати.
С тога опет велим, ћирилицо српска,
Твоја слова хоћу увијек цијенити,
Ћуци нек' те куде, ако си им мрска,
Ученици добри, харни ће ти бити.
Филозофи славни, признање ти дају,
Харни су ти свагда, о азбуко мила,
Цио њихов наук, јер по теби знају
Читат', писат', ти си и њих научила.
Што да речем друго, је л' већ доста ово?
Џелат сад је пјесми потоње ти – слово.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 14.-15., у Сомбору, 1. октобра 1907., стр. 225.