Љуто цичи Марковица млада,
У Маркови горњије чардаци;
И узима сјајна огледала,
И огледа своје бијело лице.
Сама своме лицу говорила: 5
„Лијепо моје пребијело лице!
Какво си ми бијело и румено,
Баш ко да си синоћ доведено!
Ово има девет годин дана,
Како јесам ја за Марка дошла - 10
Нисам с њиме ја у кревет легла,
Да камо ли да ме пољубио!”
Она мисли да нитко не слуша -
То слушала лијепог Марка мајка;
Како чула, Марку казивала: 15
„О мој Марко, мој сине једини!
Је л истина, што људи говоре,
Да је Ана и сада дјевојка?”
„Јест истина, моја мила мајко,
Јест истина што људи говоре, 20
Да је Ана и сада дјевојка!”
„Ујутру је недељица млада,
Узми Ану за бијелу руку,
Па је води на нове пазаре,
Па је подај у руке телару[1]. 25
Телар виче по новом пазару:
„Који јунак вјерне љубе нема,
Ево ћу му поклонити љубу!
То се вати цара дукатара,
Ал говори царе дукатаре: 30
„Стери Марко диван кабаницу,
Да ти бројим гроше и марјаше!”
Колико је царе набројио,
Онолко се царе забројио,
Гледајући у лијепу Ану - 35
Марку новци, а цару дјевојка!
Антологија српске народне лирско-епске поезије Војне Крајине, Изабрала, приредила и предговор написала Славица Гароња - Радованац, Стручна књига, Београд, 2000, стр. 205.
Српске народне пјесме из околине Пакраца и Пожеге: у записима Симе Д. Милеуснића, Загреб: Српско културно друштво Просвјета, 1998., стр. 311-312.
