Људска несталност

Светолик Ранковић

Људска несталност Писац: Светолик Ранковић

Људска несталност

          Mала Коса необично воли своју тетицу. С њом једе, пије, спава, забавља се... проводи целе дане и ноћи. Од кад зна за себе, од кад су јој урезани у памети први свесни догађаји у животу, од тада је и тетица вечито пред њеним очима.
          И онај вечно весели, живи, девојачки осмех, што вазда трепери на уснама лепе, високе, танане девојке; и оне сјајне, вечно покретне, велике црне очи, што тако милостиво, тако љубавно и слатко гледају, како не гледају нигда ни бабове, ни мамине, ничије друге очи; и она густа, смеђа, мека као свила, миришљава коса; и онај вазда погнути послени стас, — јер се тета непрекидно налази у некакву послу; и они чести, дуги, ватрени, другарски и љубавни пољупци, што ИХ тета, без броја и без реда, дарује својој љубимици... све, све то стоји и живи пред очима детињим, од кад оно зна за себе.
          Миле су јој биле негда мајчине груди, али је и тада, чим стаде разазнавати понешто око себе, радосно пружала ручице на први поглед милостивих очију. Слива јој се слатко топло млеко из груди на обрашчић, а она весело маше ручицом и смеје се гласно својим невиним, анђелским смехом, гледајући необичне, љубавне тетине очи.
          Отад јој је, својим вазда озбиљним, натмуреним погледом ретко привлачио пажњу. Он је нигда није помиловао. После га је, кад напуни шесту годину, често слушала кад виче:
          — Што ће ми девојчуре!
          А њој није било ни мало криво што је отац не воли. Није на то навикла, није знала за његову љубав, па јој је и његово понашање било обично. За оним што нигда нисмо имали, не можемо ни жалити...
          А мајка јој, кад дете стаде разумевати много што шта, већ савила руке око треће сестрице. Шта је било у несвесном детињству, не зна; али од кад зна мајку, вечно јој је пред очима њен слабомоћни изглед, њен забринути, готово плашљиви поглед... Мајка је често помилује, пољуби; али је то све некако узгред, уз други какав посао... И најгоре је, што она баш тада тражи поглед мајчин, да из њега, као из тетина погледа, прочита бескрајну, нежну љубав. А мајка баш тада увек гледа некако послено забринуто...
          Деца су као и неке животиње; ко им нуди више љубави, она се уз њега привијају. Зато се Коса и њена тета спојише душама и постадоше као једна душа, као двоје милосника, које је чиста небесна љубав саставила.
          А ради чега је тета волела своје »мало маче ?«... Можда стога, што је сама она била последње дете очево, па није запамтила мале деце у кући. Можда је привукла племенска крв. Све то може бити... Али може бити и друго. Тета је ушла у оно доба, кад се живи само љубављу. И срде, и душа, и сваки живац у њој ври читавом буром таквих осећања, жудних љубави... Та се навала морала одлевати, да је не потопи као поводањ, да је не угуши... А »мало маче« пред њом. Ето згоде!
          И тета је волела искрено. држала је да се нигда неће растати од своје љубимице. Кад би помислила што тако... о растанку, обузео би је очајни страх, срце би се скаменило и она би, после кратког размишљања, одлучно махнула главом.:
          — Не, не! ... С њом се не могу растати... никад!...
          Прође једна година.
          Одједном дете опази, после неколико, често поновљених случајева, како тетица сваког дана, у једно исто време, седа крај прозора и гледа... гледа... не дише.
          — Тетице! ... Начини ми, болан, Зорки шешир. Оно старо перо не ваља... И нога јој се покварила.
          На оваку молбу, тетица би се до сада пренула живо, и одмах стала намештати велику, испрљану и изобијану лутку. А сад само ћути, и као да сања, и у сну гута некога жудним погледом...
          Шта је ово ?!...
          Коса пође тетки, па тек застаде... Приђе малом сточићу, на коме је мало пре понамештала овоје мале играчке. Обрте главу тетици и гурну сто... Зазвонише и залупаше судићи од тенећке, а тетица само нервозно мрдну раменом и још жудније наже главу напред...
          Севнуше неколико секунада.
          — Тетице! ... врисну дете одједном.
          Тета се већ беше прибрала. Трже се на врисак и скочи. Гледа некако збуњено, као кривац, али у дубини саме зенице сија срећа бескрајна, невина, пуна неког новог, живљег, озбиљнијег значења...
          Дете се збунило...
          Али зар је тешко умирити расплакано, ожалошћено »мало маче«?...
          — Воле њу тета... срце моје!
          И врући, узбуђени, нервозни пољупци падају на обрашчиће детиње, утишавајући, рекао бих, подједнако обоје заљубљених...
          После два месеца тета, опет у одређено време, истрчи на вратнице, осврћући се бојажљиво да је ко не опази. Дете запази баш ту плашљиву опрезност, па стаде и само истрчавати до вратница, и кроз отшкринуту половину гледати шта се то збива на улици. А оно баш ништа! Тета постоји мало, климне главом некоме ко јој се јави, после гледа позадуго све на једну страну... И онда уђе у двориште весела, и очи јој опет, онако исто као пре на прозору, севају чудним, запаљивим огњем...
          Ама баш ништа друго! Дете је врло марљиво пазило...
          После неколико дана дете опази, да све један исти младић пролази баш онда, кад тета изиђе. И он се то редовно јавља тети...
          Али какво је оно лице ?!... Леп је, млад, танких црних брчића, али гледа збуњено, уплашено... као калфа њихова суседа бакалина, кад га оно потераше жандарми. Јест, баш исто онако, сећа се!... Само је онај био зелен, блед, а овај се црвени као Зоркина доња сукњица и... гле... што се онако спотиче?...
          Дете шмугну кроз вратнице.
          — Тето... гле како се онај спотиче! Ха — ха — ха...
          Тета јој поклопи руком уста, а главу носи све за оним смешним младићем, као што Коса неки пут прати очима занимљиву сцену на улици, која пролази крај њена прозора.
          — Ено, окренуо ти се!... Јавља ти се, Бога ми!...
          — Мир, маче... није мени! шапће забленута тетка, климајући и сама весело главом. — То он, знаш... Марици. Ено је пред капијом.
          — Није, тетице, жива ми ти! Баш сам видела како те погледао... А Марице нема.
          — Добро ... Кад ја лажем, онда...
          — Јесте! ... Све како ти кажеш... слатка !...
          »А баш сам добро видела !« мисли Коса. »Што ли то тета крије од мене? Да ли ме више не воле? Или је што друго ?... Морам дознати !«...
          И дознала је брзо.
          Младић стаде застајкивати пред вратницама, поче некакав плашљив шапат, изнајпре кратко, а после све дуже.
          Једног радног дана, пре подне, тетици паде на памет да прошета по парку. Сестра је пусти с Косом. Беше јако узбуђена...
          — Маченце... кад дођемо у парк... хоћеш да послушаш твоју тетицу?
          Дете је погледа чудно. Не рече ништа, али му живе и радознале очи говораху:
          — Зар још питаш?
          — Наћи ћу ти лепо, заклоњено место, па се ту играј. Ако ме видиш с ким, немој ми прилазити, срце моје !...
          — Ни са оним, што се саплеће?
          Девојка се збуни... Оћута, па онда настави:
          А ако мислиш казати мами... ако што видиш, онда ћеш изгубити тетицу...
          — Слатка! ... Рођена! ... Ником, жива ми ти!...
          После неколико тренутака, дете стаде извиркивати из свог заклона, и брзо угледа како се примиче тетици онај сплетени младић. Али сад не беше сплетен. Иђаше журно, право... исто као и Коса, кад потрчи да узме од тетице какав леп поклон.
          Руковаше се, пођоше једно поред другог, он све полуокренут њој, и брзо их нестаде за густим жбуњем. Детету остаде у памети само слика њихових готово састављених глава које пливаху тако, једна другој окренуте, као приковане магнетом...
          »Шта је ово ?!... Нешто ће да буде... али шта? Да питам тетицу?! ... Свеједно, биће штогод лепо, занимљиво, чим тетица нешто шушка, крије... па тек изнесе ми лепу играчку. Тако ће и сад... Али, шта то они раде ?«...
          Дете отрча до краја стазе, пружи вратић иза жбуна — и замре... Не сме више помолити главу, јер би је опазили. Али и кроз густе гране виде обоје, и још не верује себи да види добро... Можда то тако само изгледа кроз грање, а није у истини ?...
          Седе обоје, ту близу ње, на једној зеленој, увученој дубоко у шибље клупи и... баш се не види добро шта чине... Детету изгледа, као да је видела тетину главу на његовим грудима... само за кратко време, па после опет нема... И чује се глас:
          — ...Па да се никад више не растајемо !...
          Дете рашири очи од чуда. ко, од кога да се не растаје ? А Коса?... А мало маче ?!... Хтеде бризнути у плач, али је исти глас поврати.
          О, па то не говори тетица, него он!... Чекај да видимо кога више воли тетица!... Он и не зна за мало маче! Питаће тетицу. Да се не растаје од тетице! ... Ха — ха — ха... Баш је погодио!
          Дете дође лагано до једног закључка: неко хоће да заузме њено место код тете, хоће да га тета више воли него њу. Мора се то све расветлити, све дознати, па ако буде опасности, мора се бранити своја позиција.
          Дођоше кући.
          Чим угледа мајку, дете у себи говори: »Нећу јој казати... нећу! ... Заклела сам се! ...« и у исто време осећа, како би славно било наћи маму где насамо, да не опази тетица...
          — Нећу казати... нећу! ... жива ми тетица!... шапће дете и непрестано обилази око мајке... Ала је ово мука велика ! Нешто је на срцу мори; она већ неколико пута отвара уста и гори жељом да викне... Ако не оде тетица, казаће пред њом...
          Тетица оде.
          — Нећу казати!... шапће, а лице јој се искривило, пребледело, ручицама чупка кецељицу... као да се спрема на убиство...
          — Мама... који је онај што се саплеће? па и не чекајући одговор (питање је требало само као увод, да се лакше почне), дете исприча све.
          Али опет није ништа дознала. Мама је саслуша, распита побоље за неке појединости, па ућута и замисли се.
          — Мама, шта ће то да буде?... Хоће ли ме тета опет волети?
          А мама брижно и плашљиво гледа некуд, не чујући тужно, престрављено питање. Родитељи јој оставише малу сестрицу у аманет... Шта ли је сад чека, Боже?... Да ли ће бити боље судбине, него што је њена?...
          Једног дана отац узе дете за ручицу и, погледавши је подсмешљиво, са већ познатим изразом, кад је вољан расплакати ћерчицу, рече јој :
          — Шта ћемо сад, мазо ?!... Тета се удаје... оде у другу кућу.
          Дете отвори јако очи, па их тек крете у страну... А тамо иза стола гледају је она иста два љубавна, светла ока, али сад гледају онако, као кад Коса разбије чашу, па је зову на признање кривице... Па опет ове очи гледају друкчије. Као да им кривица, због које се крију, доноси највећу срећу, блаженство...
          И Коса, тек једним крајичком памети, стаде поимати, да наступа нешто страшно ... и као у сну види да се тетица удаљује од ње ...
          Врисак! ...
          Очајно, конвулсивно бацање из краја у крај... и опет врисак без суза... Родитељи већ помишљаху на лекара... Али тетине благе, као мелем речи, уверавања, заклетве, учинише своје...
          Поче долазити младожења.
          Дете се, као сенка, прикраде у какав згодан кутак, па гледа, гледа... Потом изиђе из заклона, седне с њима и, кад су они у најживљем разговору, запита што тетицу.
          Ах, како се расејано тета окрене, прелети очима преко детета, промрмља нешто нејасно, и опет се занесе тамо... с њим! ...
          Сад је већ јасно... Изгубљена је позиција. Други је заузео њено место у тетину срцу.
          Али шта ће сад она? Шта ће са овим необичним болом, што је непрестано гризе, гризе ?... Чија ће милошта то залечити ? Та и њену срцу треба љубави; навикнуто је на њу. Неће зар остати сасвим усамљена, без топла погледа! ....
          Ах, кад би некако тетица хтела, па да воли и њу и њега заједно! ...
          Јадно дете! Сад би јој и деоба тетине љубави добро дошла. »Нека воли и њега... није вајде... кад већ тако она хоће«. Али само нека не остави њу, своје мало маче, јер ће умрети без њене љубави.
          А тета све веселија и према Коси све немарнија... Управо, тако се детету чини. Јер од пре се нису растајали, нису уста отварали једно без другог. По цео дан су заједно. Све нешто имају да кажу једно другоме.
          А сад! ... Или је ту онај сплетени, или долазе жене и девојке на честитање, или тета иде по чаршији ради неке куповине... Тек, мало маче је по цео дан само... Деси се два-три пута дневно, да је тета пољуби, али су ти пољупци сад узгредни, исто као и мамини. Нема више онога дуготрајног, заносног миловања, ни оне среће, ни оног живота... Оде све!...
          Дете изиђе у двориште, завуче се у неки кутак, гледа... гледа... и тек почне се чиме забављати. Нешто шушну у дворишту. Дете диже главу и усијаним, жудним погледом стаде мотрити: »да није тета.. ..?« 
          Ах, тешко је! ... Вуче се као сенка, оборене главе, помућених влажних очију, бледа лица. Неки пут одједном јурну сузе, па лију, лију...
          Освану злокобни дан.
          Ала се тета променила. Само јој прелећу оне чудне очи преко предмета, главу обрће збуњено, бесмислено, пође некуд, па стане и врати се. Девојке је непрестано нешто питају, саветују, задиркују. А она гледа, рекао бих, из саме дубине душине, и као да тај поглед нема везе са околином. У њему је нека жива журба и затајена неизмерна срећа...
          У дворишту бруји: свирка, игра, смех, говор. Дошли сватови!
          Све се ускомеша. Журба, трчање, узвици, сновање озбиљних, или веселих, или по мало забринутих девојака и жена... У соби све као на иглама...
          Само се крај прозора, иза тешке завесе, згурило и шћућурило једно мало маче. Севају му ужагрене очице грозничавим сјајем. Не скидају се са оног чаробног лица, које се чини тајанствено, кроз дуг, бео провидан вео... А бели цветић миртин трепери и шапуће о блаженству...
          Све сија срећом. Само лице малог маченцета прешло у конвулсивно стање. Искривљено, нагрђено пакосном злобом, тешком тугом, самоћом... Нема ни суза. Бар да оне потеку!... Само лизуће врелим језиком запечена, огњена уста и гледа уплашено, чудно, као да очекује катастрофу.
          Најтеже је што се на њу, у овим боним тренуцима, срушила бескрајна, страшна самоћа. Толики народ око ње, а она је тако усамљена, тако далека од тога народа. Дође јој да врисне.
          »Ах, кад би ме тета повела! ... Па нека њега много воли... више од мене. Само да сам уз њу! ...« 
          Наместише деверу бео везен јаглук. Поведоше младу из одаје. Дете истрча на двориште...
          Опет журба, сновање, намештање, поздрави, пољупци ...
          — Напред, сватови!
          А мало маченце заборавили...
          Разлеже се изненадан, очајан врисак, који испуни ужасом цео народ.
          — Тетице... не иди!... Тето... узми ме!..
          Тета се осврте. Хтеде потрчати очајном детету, али је задржаше.
          — Стој. Не ваља се враћати!
          Поднеше јој помодрело, обезнањено, онакажено тугом дете.
          Ах, превелика своја срећа не допушта човеку да разуме туђ бол...
          Повраћено дете крете очима око себе... на души му је тако лако, чини му се да ће сад бити све друкчије, лепше... Али кад опази да се ништа није променило од малопре, кад виде да се сватови крећу, оно подиже главу...
          Нежни, паучинасти набори од бела вела, у које утања бео венац од мирте, високо се носе, и као да пливају у гомили разноврсних сватовских глава ...
          Злобан, пакостан поглед паде на ту украшену главу. Мало маченце фркну и помоли своје оштре ноктиће...
          Добро утувљена лекција из живота!

Извор

Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига друга, стр. 91-102, ИП "Народна просвета", Београд

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.