Ljudska nestalnost

Svetolik Ranković

Ljudska nestalnost Pisac: Svetolik Ranković

Ljudska nestalnost

          Mala Kosa neobično voli svoju teticu. S njom jede, pije, spava, zabavlja se... provodi cele dane i noći. Od kad zna za sebe, od kad su joj urezani u pameti prvi svesni događaji u životu, od tada je i tetica večito pred njenim očima.
          I onaj večno veseli, živi, devojački osmeh, što vazda treperi na usnama lepe, visoke, tanane devojke; i one sjajne, večno pokretne, velike crne oči, što tako milostivo, tako ljubavno i slatko gledaju, kako ne gledaju nigda ni babove, ni mamine, ničije druge oči; i ona gusta, smeđa, meka kao svila, mirišljava kosa; i onaj vazda pognuti posleni stas, — jer se teta neprekidno nalazi u nekakvu poslu; i oni česti, dugi, vatreni, drugarski i ljubavni poljupci, što IH teta, bez broja i bez reda, daruje svojoj ljubimici... sve, sve to stoji i živi pred očima detinjim, od kad ono zna za sebe.
          Mile su joj bile negda majčine grudi, ali je i tada, čim stade razaznavati ponešto oko sebe, radosno pružala ručice na prvi pogled milostivih očiju. Sliva joj se slatko toplo mleko iz grudi na obraščić, a ona veselo maše ručicom i smeje se glasno svojim nevinim, anđelskim smehom, gledajući neobične, ljubavne tetine oči.
          Otad joj je, svojim vazda ozbiljnim, natmurenim pogledom retko privlačio pažnju. On je nigda nije pomilovao. Posle ga je, kad napuni šestu godinu, često slušala kad viče:
          — Što će mi devojčure!
          A njoj nije bilo ni malo krivo što je otac ne voli. Nije na to navikla, nije znala za njegovu ljubav, pa joj je i njegovo ponašanje bilo obično. Za onim što nigda nismo imali, ne možemo ni žaliti...
          A majka joj, kad dete stade razumevati mnogo što šta, već savila ruke oko treće sestrice. Šta je bilo u nesvesnom detinjstvu, ne zna; ali od kad zna majku, večno joj je pred očima njen slabomoćni izgled, njen zabrinuti, gotovo plašljivi pogled... Majka je često pomiluje, poljubi; ali je to sve nekako uzgred, uz drugi kakav posao... I najgore je, što ona baš tada traži pogled majčin, da iz njega, kao iz tetina pogleda, pročita beskrajnu, nežnu ljubav. A majka baš tada uvek gleda nekako posleno zabrinuto...
          Deca su kao i neke životinje; ko im nudi više ljubavi, ona se uz njega privijaju. Zato se Kosa i njena teta spojiše dušama i postadoše kao jedna duša, kao dvoje milosnika, koje je čista nebesna ljubav sastavila.
          A radi čega je teta volela svoje »malo mače ?«... Možda stoga, što je sama ona bila poslednje dete očevo, pa nije zapamtila male dece u kući. Možda je privukla plemenska krv. Sve to može biti... Ali može biti i drugo. Teta je ušla u ono doba, kad se živi samo ljubavlju. I srde, i duša, i svaki živac u njoj vri čitavom burom takvih osećanja, žudnih ljubavi... Ta se navala morala odlevati, da je ne potopi kao povodanj, da je ne uguši... A »malo mače« pred njom. Eto zgode!
          I teta je volela iskreno. držala je da se nigda neće rastati od svoje ljubimice. Kad bi pomislila što tako... o rastanku, obuzeo bi je očajni strah, srce bi se skamenilo i ona bi, posle kratkog razmišljanja, odlučno mahnula glavom.:
          — Ne, ne! ... S njom se ne mogu rastati... nikad!...
          Prođe jedna godina.
          Odjednom dete opazi, posle nekoliko, često ponovljenih slučajeva, kako tetica svakog dana, u jedno isto vreme, seda kraj prozora i gleda... gleda... ne diše.
          — Tetice! ... Načini mi, bolan, Zorki šešir. Ono staro pero ne valja... I noga joj se pokvarila.
          Na ovaku molbu, tetica bi se do sada prenula živo, i odmah stala nameštati veliku, isprljanu i izobijanu lutku. A sad samo ćuti, i kao da sanja, i u snu guta nekoga žudnim pogledom...
          Šta je ovo ?!...
          Kosa pođe tetki, pa tek zastade... Priđe malom stočiću, na kome je malo pre ponameštala ovoje male igračke. Obrte glavu tetici i gurnu sto... Zazvoniše i zalupaše sudići od tenećke, a tetica samo nervozno mrdnu ramenom i još žudnije naže glavu napred...
          Sevnuše nekoliko sekunada.
          — Tetice! ... vrisnu dete odjednom.
          Teta se već beše pribrala. Trže se na vrisak i skoči. Gleda nekako zbunjeno, kao krivac, ali u dubini same zenice sija sreća beskrajna, nevina, puna nekog novog, življeg, ozbiljnijeg značenja...
          Dete se zbunilo...
          Ali zar je teško umiriti rasplakano, ožalošćeno »malo mače«?...
          — Vole nju teta... srce moje!
          I vrući, uzbuđeni, nervozni poljupci padaju na obraščiće detinje, utišavajući, rekao bih, podjednako oboje zaljubljenih...
          Posle dva meseca teta, opet u određeno vreme, istrči na vratnice, osvrćući se bojažljivo da je ko ne opazi. Dete zapazi baš tu plašljivu opreznost, pa stade i samo istrčavati do vratnica, i kroz otškrinutu polovinu gledati šta se to zbiva na ulici. A ono baš ništa! Teta postoji malo, klimne glavom nekome ko joj se javi, posle gleda pozadugo sve na jednu stranu... I onda uđe u dvorište vesela, i oči joj opet, onako isto kao pre na prozoru, sevaju čudnim, zapaljivim ognjem...
          Ama baš ništa drugo! Dete je vrlo marljivo pazilo...
          Posle nekoliko dana dete opazi, da sve jedan isti mladić prolazi baš onda, kad teta iziđe. I on se to redovno javlja teti...
          Ali kakvo je ono lice ?!... Lep je, mlad, tankih crnih brčića, ali gleda zbunjeno, uplašeno... kao kalfa njihova suseda bakalina, kad ga ono poteraše žandarmi. Jest, baš isto onako, seća se!... Samo je onaj bio zelen, bled, a ovaj se crveni kao Zorkina donja suknjica i... gle... što se onako spotiče?...
          Dete šmugnu kroz vratnice.
          — Teto... gle kako se onaj spotiče! Ha — ha — ha...
          Teta joj poklopi rukom usta, a glavu nosi sve za onim smešnim mladićem, kao što Kosa neki put prati očima zanimljivu scenu na ulici, koja prolazi kraj njena prozora.
          — Eno, okrenuo ti se!... Javlja ti se, Boga mi!...
          — Mir, mače... nije meni! šapće zablenuta tetka, klimajući i sama veselo glavom. — To on, znaš... Marici. Eno je pred kapijom.
          — Nije, tetice, živa mi ti! Baš sam videla kako te pogledao... A Marice nema.
          — Dobro ... Kad ja lažem, onda...
          — Jeste! ... Sve kako ti kažeš... slatka !...
          »A baš sam dobro videla !« misli Kosa. »Što li to teta krije od mene? Da li me više ne vole? Ili je što drugo ?... Moram doznati !«...
          I doznala je brzo.
          Mladić stade zastajkivati pred vratnicama, poče nekakav plašljiv šapat, iznajpre kratko, a posle sve duže.
          Jednog radnog dana, pre podne, tetici pade na pamet da prošeta po parku. Sestra je pusti s Kosom. Beše jako uzbuđena...
          — Mačence... kad dođemo u park... hoćeš da poslušaš tvoju teticu?
          Dete je pogleda čudno. Ne reče ništa, ali mu žive i radoznale oči govorahu:
          — Zar još pitaš?
          — Naći ću ti lepo, zaklonjeno mesto, pa se tu igraj. Ako me vidiš s kim, nemoj mi prilaziti, srce moje !...
          — Ni sa onim, što se sapleće?
          Devojka se zbuni... Oćuta, pa onda nastavi:
          A ako misliš kazati mami... ako što vidiš, onda ćeš izgubiti teticu...
          — Slatka! ... Rođena! ... Nikom, živa mi ti!...
          Posle nekoliko trenutaka, dete stade izvirkivati iz svog zaklona, i brzo ugleda kako se primiče tetici onaj spleteni mladić. Ali sad ne beše spleten. Iđaše žurno, pravo... isto kao i Kosa, kad potrči da uzme od tetice kakav lep poklon.
          Rukovaše se, pođoše jedno pored drugog, on sve poluokrenut njoj, i brzo ih nestade za gustim žbunjem. Detetu ostade u pameti samo slika njihovih gotovo sastavljenih glava koje plivahu tako, jedna drugoj okrenute, kao prikovane magnetom...
          »Šta je ovo ?!... Nešto će da bude... ali šta? Da pitam teticu?! ... Svejedno, biće štogod lepo, zanimljivo, čim tetica nešto šuška, krije... pa tek iznese mi lepu igračku. Tako će i sad... Ali, šta to oni rade ?«...
          Dete otrča do kraja staze, pruži vratić iza žbuna — i zamre... Ne sme više pomoliti glavu, jer bi je opazili. Ali i kroz guste grane vide oboje, i još ne veruje sebi da vidi dobro... Možda to tako samo izgleda kroz granje, a nije u istini ?...
          Sede oboje, tu blizu nje, na jednoj zelenoj, uvučenoj duboko u šiblje klupi i... baš se ne vidi dobro šta čine... Detetu izgleda, kao da je videla tetinu glavu na njegovim grudima... samo za kratko vreme, pa posle opet nema... I čuje se glas:
          — ...Pa da se nikad više ne rastajemo !...
          Dete raširi oči od čuda. ko, od koga da se ne rastaje ? A Kosa?... A malo mače ?!... Htede briznuti u plač, ali je isti glas povrati.
          O, pa to ne govori tetica, nego on!... Čekaj da vidimo koga više voli tetica!... On i ne zna za malo mače! Pitaće teticu. Da se ne rastaje od tetice! ... Ha — ha — ha... Baš je pogodio!
          Dete dođe lagano do jednog zaključka: neko hoće da zauzme njeno mesto kod tete, hoće da ga teta više voli nego nju. Mora se to sve rasvetliti, sve doznati, pa ako bude opasnosti, mora se braniti svoja pozicija.
          Dođoše kući.
          Čim ugleda majku, dete u sebi govori: »Neću joj kazati... neću! ... Zaklela sam se! ...« i u isto vreme oseća, kako bi slavno bilo naći mamu gde nasamo, da ne opazi tetica...
          — Neću kazati... neću! ... živa mi tetica!... šapće dete i neprestano obilazi oko majke... Ala je ovo muka velika ! Nešto je na srcu mori; ona već nekoliko puta otvara usta i gori željom da vikne... Ako ne ode tetica, kazaće pred njom...
          Tetica ode.
          — Neću kazati!... šapće, a lice joj se iskrivilo, prebledelo, ručicama čupka keceljicu... kao da se sprema na ubistvo...
          — Mama... koji je onaj što se sapleće? pa i ne čekajući odgovor (pitanje je trebalo samo kao uvod, da se lakše počne), dete ispriča sve.
          Ali opet nije ništa doznala. Mama je sasluša, raspita pobolje za neke pojedinosti, pa ućuta i zamisli se.
          — Mama, šta će to da bude?... Hoće li me teta opet voleti?
          A mama brižno i plašljivo gleda nekud, ne čujući tužno, prestravljeno pitanje. Roditelji joj ostaviše malu sestricu u amanet... Šta li je sad čeka, Bože?... Da li će biti bolje sudbine, nego što je njena?...
          Jednog dana otac uze dete za ručicu i, pogledavši je podsmešljivo, sa već poznatim izrazom, kad je voljan rasplakati ćerčicu, reče joj :
          — Šta ćemo sad, mazo ?!... Teta se udaje... ode u drugu kuću.
          Dete otvori jako oči, pa ih tek krete u stranu... A tamo iza stola gledaju je ona ista dva ljubavna, svetla oka, ali sad gledaju onako, kao kad Kosa razbije čašu, pa je zovu na priznanje krivice... Pa opet ove oči gledaju drukčije. Kao da im krivica, zbog koje se kriju, donosi najveću sreću, blaženstvo...
          I Kosa, tek jednim krajičkom pameti, stade poimati, da nastupa nešto strašno ... i kao u snu vidi da se tetica udaljuje od nje ...
          Vrisak! ...
          Očajno, konvulsivno bacanje iz kraja u kraj... i opet vrisak bez suza... Roditelji već pomišljahu na lekara... Ali tetine blage, kao melem reči, uveravanja, zakletve, učiniše svoje...
          Poče dolaziti mladoženja.
          Dete se, kao senka, prikrade u kakav zgodan kutak, pa gleda, gleda... Potom iziđe iz zaklona, sedne s njima i, kad su oni u najživljem razgovoru, zapita što teticu.
          Ah, kako se rasejano teta okrene, preleti očima preko deteta, promrmlja nešto nejasno, i opet se zanese tamo... s njim! ...
          Sad je već jasno... Izgubljena je pozicija. Drugi je zauzeo njeno mesto u tetinu srcu.
          Ali šta će sad ona? Šta će sa ovim neobičnim bolom, što je neprestano grize, grize ?... Čija će milošta to zalečiti ? Ta i njenu srcu treba ljubavi; naviknuto je na nju. Neće zar ostati sasvim usamljena, bez topla pogleda! ....
          Ah, kad bi nekako tetica htela, pa da voli i nju i njega zajedno! ...
          Jadno dete! Sad bi joj i deoba tetine ljubavi dobro došla. »Neka voli i njega... nije vajde... kad već tako ona hoće«. Ali samo neka ne ostavi nju, svoje malo mače, jer će umreti bez njene ljubavi.
          A teta sve veselija i prema Kosi sve nemarnija... Upravo, tako se detetu čini. Jer od pre se nisu rastajali, nisu usta otvarali jedno bez drugog. Po ceo dan su zajedno. Sve nešto imaju da kažu jedno drugome.
          A sad! ... Ili je tu onaj spleteni, ili dolaze žene i devojke na čestitanje, ili teta ide po čaršiji radi neke kupovine... Tek, malo mače je po ceo dan samo... Desi se dva-tri puta dnevno, da je teta poljubi, ali su ti poljupci sad uzgredni, isto kao i mamini. Nema više onoga dugotrajnog, zanosnog milovanja, ni one sreće, ni onog života... Ode sve!...
          Dete iziđe u dvorište, zavuče se u neki kutak, gleda... gleda... i tek počne se čime zabavljati. Nešto šušnu u dvorištu. Dete diže glavu i usijanim, žudnim pogledom stade motriti: »da nije teta.. ..?« 
          Ah, teško je! ... Vuče se kao senka, oborene glave, pomućenih vlažnih očiju, bleda lica. Neki put odjednom jurnu suze, pa liju, liju...
          Osvanu zlokobni dan.
          Ala se teta promenila. Samo joj preleću one čudne oči preko predmeta, glavu obrće zbunjeno, besmisleno, pođe nekud, pa stane i vrati se. Devojke je neprestano nešto pitaju, savetuju, zadirkuju. A ona gleda, rekao bih, iz same dubine dušine, i kao da taj pogled nema veze sa okolinom. U njemu je neka živa žurba i zatajena neizmerna sreća...
          U dvorištu bruji: svirka, igra, smeh, govor. Došli svatovi!
          Sve se uskomeša. Žurba, trčanje, uzvici, snovanje ozbiljnih, ili veselih, ili po malo zabrinutih devojaka i žena... U sobi sve kao na iglama...
          Samo se kraj prozora, iza teške zavese, zgurilo i šćućurilo jedno malo mače. Sevaju mu užagrene očice grozničavim sjajem. Ne skidaju se sa onog čarobnog lica, koje se čini tajanstveno, kroz dug, beo providan veo... A beli cvetić mirtin treperi i šapuće o blaženstvu...
          Sve sija srećom. Samo lice malog mačenceta prešlo u konvulsivno stanje. Iskrivljeno, nagrđeno pakosnom zlobom, teškom tugom, samoćom... Nema ni suza. Bar da one poteku!... Samo lizuće vrelim jezikom zapečena, ognjena usta i gleda uplašeno, čudno, kao da očekuje katastrofu.
          Najteže je što se na nju, u ovim bonim trenucima, srušila beskrajna, strašna samoća. Toliki narod oko nje, a ona je tako usamljena, tako daleka od toga naroda. Dođe joj da vrisne.
          »Ah, kad bi me teta povela! ... Pa neka njega mnogo voli... više od mene. Samo da sam uz nju! ...« 
          Namestiše deveru beo vezen jagluk. Povedoše mladu iz odaje. Dete istrča na dvorište...
          Opet žurba, snovanje, nameštanje, pozdravi, poljupci ...
          — Napred, svatovi!
          A malo mačence zaboravili...
          Razleže se iznenadan, očajan vrisak, koji ispuni užasom ceo narod.
          — Tetice... ne idi!... Teto... uzmi me!..
          Teta se osvrte. Htede potrčati očajnom detetu, ali je zadržaše.
          — Stoj. Ne valja se vraćati!
          Podneše joj pomodrelo, obeznanjeno, onakaženo tugom dete.
          Ah, prevelika svoja sreća ne dopušta čoveku da razume tuđ bol...
          Povraćeno dete krete očima oko sebe... na duši mu je tako lako, čini mu se da će sad biti sve drukčije, lepše... Ali kad opazi da se ništa nije promenilo od malopre, kad vide da se svatovi kreću, ono podiže glavu...
          Nežni, paučinasti nabori od bela vela, u koje utanja beo venac od mirte, visoko se nose, i kao da plivaju u gomili raznovrsnih svatovskih glava ...
          Zloban, pakostan pogled pade na tu ukrašenu glavu. Malo mačence frknu i pomoli svoje oštre noktiće...
          Dobro utuvljena lekcija iz života!

Izvor

Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga druga, str. 91-102, IP "Narodna prosveta", Beograd

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.