Људи говоре/3

◄ II

III

У близини сам мола. Осврћем се лагано. Заиста, све што је људско на језеру спава. Нема више ничега човечанског у овоме пределу. Седам у први чамац који се њише на води и гледам. Не одвезујем га. Шта чини сада што дању по њему гамижу људи! Шта чини што су ту логоровале римске и маварске војске, гинули легионари a Сан Дијего, окружен птицама и рибама, пловио острву! И што се Пипу чини да је ту окован, a девојка која је желела да пође за њега више уопште не жели да се удаје, О, она мора да има ипак једно осећање среће што се његова кћи зове њеним именом и што се барка којом он плови зове исто тако. И ко зна да није он сам то име тражио од свога друга! Све је то, чим се утопило у сан, нестало потпуно са овога предела.

Ја сам немам више кога да чујем, нити коме да одговарам. Као да нису никада ниједан људски глас унеле у себе, моје су уши сад испуњене само тамним ноћним ваздухом и влажним испарењима која се дижу са језера. Уста су ми такође пуна свеже и горке влаге. Као каква полуаквитична животиња језик усхићено дише у овој свежини.

Преда мном се шири језеро осветљено месецом и његове су границе тамо где је ноћ спустила своје завесе, a не где почиње земља. Само ја не видим пре свега пред собом воду над којом влада ноћ, ни светиљке језера. Не видим шта је на њему живописност, већ шта је постојаност и стварност. Свим својим бићем: да то није предео преда мном, већ део природе. Њени елементи, њени органи живе заједнички и удружено. Оно што је некада за мене значило: пријатно жуборење кратких таласа око чамца, сада је и за моје уво, и за цело биће: одговор воде ваздушним струјама између неба и воде. Између неба и воде постоји ваздух и он тежи по води, набира је. Он сиса влагу из воде, кроз влагу пројектује месец, дугуљасто издужен. Земља је црна, и звездана кола, кроз огромне просторе око ње, путују не нарушавајући непојмљиве зависности у безмерним перспективама.

И још је у мени звучало: Је ли то лепо? Можда! Ја не видим живописност, склад, поетичност. Огроман број елемената, или огроман број израза једнога истог елемента, живи трагично и херојски око мене. Живи у заједничкој борби и слози око мене. У сарађивању. Ја видим то, ја просто, искључиво и непосредно сазнајем то. И то је снажније од сазнања лепоте, то је јаче од сазнања живота преко дана, које је сазнање личнога живота. Сазнање живота уопште. Сазнање једне више лепоте, сазнање своје смрти. Без побуне, без критике. Као сазнање смрти мрава. У средини сам фабрике природе. Осећам како расте и надима се важност судбине мрава a како сплашњава важност судбине Мене. Акватични сусрет у ноћи на чамцу. Сусрет двеју судбина.

Свуд око мене, до у бескрај, једино вода, ваздух, земља и небески огњеви. Птице и слепи мишеви који лете између тога. Рибе које пропливавају. Има свакако ситног језерског звериња тј. има елемената који су вечити у васељени, и чија се вредност, у вечитој трансформацији, не мења. И има елемената који представљају живот, који су чудо, не само зато што постоје, већ и у односу према оној првој категорији. Ови уносе у вечите елементе нешто необјашњиво и на изглед пролазно.

Затим, исто тако на изглед ефемерно и неприродно као птица и слепи мишеви, струје кроз свет електричне реке, матице зрачења и таласи. Невидљиве експлозије и катастрофе односе оно што је у непосредној мојој близини, у висине које се не могу цифрама означити; и страховите катаклизме доносе силу висина, као безмерне водопаде, чак на ивицу чамца који од тога подрхтава.

Од тог планетског сурвавања вода игра; разливено сребро. У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде. Својим дугим лишћем оно дише ваздух над водом и својим стабљикама воду. Рибе пропливавају кроз стабљике. Слушам лагани шумор овога биља и гласна довикивања птица у висинама. Чује се шум ваздуха и воде, a из даљине допире лавеж.

Поред свега тога, називам опет, по навици, то ноћним ћутањем и тишином. A ипак разазнајем да никада природа није била у живљем, у општијем шуму и разговору, у жуборењу. Чујем животињу кроз шевар, чујем шуштање гранчица у дрветима. И цео би свет то назвао тишином. Једино зато што се ништа људско не меша својим гласовима у жуборење предела у ноћи. Довољно је да човек замукне па да се гласови природе дигну ослобођени a да он све то назове: тишина.

Сва природа около је у јединственоме раду сарађивања. Рекло би се да је све у природи ново и као да је тек постало. Све иде тачно и са заносом и овај живот земље и неба ужасан је и величанствен. У односу на живот организама, јер га ови не могу изменити.

Да, то је оно што је вечито, та стална свежина постања, та присутност постања, a оно што га види, осећа, поздравља и потврђује, мој дух и ја сав, пролазно је; непрестано на самрти. Нема у мени никакве жалости за тим, никакве жалости, али узбуђења: да. Да ли могу да напишем то једном сад и више никада? Јер нико више неће веровати; ни ја више нећу веровати. Али сада: да! Веровали или не веровали! Жао ми је живота ове последње биљчице, као и мога. Не сувише, таман колико да је исто; или можда мало више ове биљчице, a ипак тако мало да је могу и ишчупати док размишљам ово a да немам никакве гриже савести. Жао ми је и свршетка покрета чамца који се њише. Или не, све је то лаж јер је мисао. Нећу да мислим. Нећу да мислим, и ево више не мислим. Не жалим више никога. Не жалим више ништа. Живим само својим ћелијицама, само ћелијицама. Као биљка.

Муња која суво ошину небо показа одједном све обале језера до највећих прецизности. Барке које су укотвљене неколико километара даље уз обалу, мреже, врбе над њима. И показа читав ред брда и Монт Паланкинос који као да својим зидовима држи небо. Сва природа би оштра и плава као умрла усна. Једна звезда паде чим се поврати мрак. Засењен, не видим више ни тамне профиле дрвећа и блискога брега: свет се сузио на мало сребрне воде преда мном и на сазвежђа изнад мене. Погледах у једном правцу и видех најсјајнију звезду како одлете косо у неки далек простор изван земље. Њена слика, начинивши тај исти пут у супротном правцу, по језеру појури право мени, до самог чамца, где се одједном угаси. Заблуда ока савршена: видим истовремено једну звезду која лети изнад мене и једну која лети право на мене. Повијем се у барци, као да ће ме погодити. Природа баца своје метеоре, своје муње, и слике својих муња, немо и убилачки као првога дана.

Дрвета која се примећују или не преко дана док људи живе крај њих, сада живе свој пуни, интегрални живот. Сваки лист има слепи напор да се одвоји од суседних листова како би што потпуније дисао. Осећам то, и онда несвесно раздвајам прсте на рукама како би их ваздух што боље обавио. Од горе до доле и било с које стране на другу, ниједне мисли. Све што је човечанско најзад спава и дубока људска дисања исто су тако мирна као дисања шума. Моја мисао такође више не ради. Само да закључи да живи и да је ту једина. С времена на време она покушава да полети. Удара се о све око себе као слепа птица. Затим остаје мирна и задихана.

То није лепота око мене (видео сам толико језера и ово није ништа чудније од осталих), већ исплетени живот онога што сачињава природу. То није језеро на коме сам, већ један грдан сплет закона и сила; и мој живот у томе гори као пламичак. Ноћ је безмерна.

„Шта то чух, шта то чух! Слух, дух, крух... сух, плуг... пух, слух... њух... чух, њух, бух, трух, дук... сух, вух, клух, слух, дух, дух, дух... чух... чух... бух, вух, дух, гух ђух, зух, зух, кух, лух, мух, нух... нух један, нух два, нух три, нух четири, нух пети, нух шести, нух шест хиљада, нух милион, нух билион. Билион! Билион, билион; нух билион. Звезда која пада? Не! Паланкинос? Не! Нух билион, нух билион. Нух, нух. Шта то, шта то? Ах, да; шта то чух, шта то чух? Шта сам чуо? Можда је била видра или куна. Има ли овде куна? Да, да, шта то чух? Ноћ је била безмерна. О томе сам мислио. Ноћ је била безмерна. Кад је ноћ била безмерна? Требало би можда да идем да спавам. Уморан сам. Још мало. Чух, слух, дух! Колико је мозак глуп, глуп; луп, ступ, круп, ћуп, луп, луп, луп, руп, руп, руп; руп! Мора да је под сталном контролом. Мозак. Под сталном. Чијом? Целога тела, пажње, ваљда живота!”

Нова муња не осветли језеро већ неколико брегова иза оне друге обале. Љубичаст, горећи од фосфора као буктиња, на врху једнога оштрог брега, градић и сеоце у њему. Прецизно оцртане куле, кровови, звонаре. Уз њих лижу бели пламени. Шта је тај градић? То је сасвим далеко, улево од Монт Паланкиноса. Како да га нисам видео за време дана, негде у другом плану иза првих брегова! Затим једна страна његова постаде прозирна, љуто зелена, огњена и виолетна a друга доби огромна тамна осенчења. Како се зове тај градић? Мора бити шест стотина метара бар над језером! И све највише једна секунда. Опет са те стране савршена помрчина.

„Нух билион... Шта то нух билион, зашто нух, зашто?”

И минут доцније нова муња, у истом правцу као над истим бреговима, али осветливши друге врхове. Једна црна птица прхне у љуту светлост. Можда је он уистину демон. Он лети у светлост муње, са црним огртачем који се шири око њега. Ја сам га видео једанпут таквог под Будвом док смо разговарали на тргу, дубоко у ноћ, a она жена урлала од привиђења. Док сам говорио с њим, видео сам га такође, истовремено, и како лети изнад нас над градићем, раширеног црног огртача. Нисам се бојао, осећао сам само задовољство што га видим таквог. И он је то знао. Сигурно да је знао. И уплашио се. Рекао је: Зашто сте ме довели овамо? Хајдемо! Био је луд. Бојао се да мислим да је демон. A ja сам се огромно, огромно радовао што га таквог видим. То је велики песник и то је објашњавало онда огромно много. Он демон!

Затим још севају муње и падају звезде. Падају, падају. Каква страховита ноћ метеора. Демонска! Зашто не демонска? То је један од положаја нашег сазнања у свему осталом.

До краја ове ноћи (вечито!) човечанство не постоји. Његова мисао не постоји. Само овај део површине земље, једне од космичких тела у ноћи, у општењу са другим телима, другим космичким силама у простору. Птице овде и тамо ћуте у лишћу. Зора, када се дигне, доћи ће као и да је последња. A ми? Ми не тражимо ништа боље до да будемо заборављени. Зар? Заборављени.

Туп, туп, туп, луп, круп; треба устати и поћи на спавање. Глупо је овако сваки час, час падати у сан a час бити луцидан као пред стрељање. Хоћу да идем. Ако устанем и закорачам прећи ћу цео простор до гостионице. Врата су свакако отворена или постоји звонце. Можда су степенице осветљене. Заспати, заспати као у смрти; не, осећати како је добро што се спава.

Одједном страховит крик, пењући се и спуштајући, звук сирене, прелете преко језера. Има доста времена да су потмуло у ушима сви елементи из којих је састављен. Као у музици где се одједном среде у један вапијући глас. Дремљив, мора да давно чујем слабе и неодређене гласове. Из њих се одједном изградио и прелио овај крик. Несвесно сам га упознавао пре но што се изградио, a кад је дошао познао сам га као тешкога познаника. Он је оштар, челичан, љубичаст и врео, мириса на сумпор. Све је у њему механичко, електрично и неумитно. Рекло би се оштри писак сирена. Као да објављује пожар, несрећу, судар. A за њим опет ћутање. Ћутање, ћутање. У њему има ипак нечега страховито болног, људског, човечанског и вапијућег; у томе крику, електричном и механичком који долази из људског грла.

Неко који је у ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају. То је крик који је изишао из крви, као каква звучна експлозија из сусрета крви, ваздуха и простора. Тај крик, који се, ево, апсолутно идентично понавља, исти је као ова муња у простору. Он осветљава нагло, одједном, нешто што ја на дану нисам уочио, јер је сувише много предмета било заједнички осветљено и звучно. Ја сам знао цео предео a ипак ми је само муња показала онај градић у другом плану, иза језера. Видео сам толико људи у овом месту али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у томе човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над црвеном крвљу коју губи, над водом, над биљем, у гашењу метеора.

То може исто тако бити жена као и човек. Снажно створење. И мора бити човек или жена који умиру; јер се иначе не виче овако, људски и механички, и телом и духом, силовито.

Излазим из чамца, идем лагано уз обалу, у томе правцу. Мислим: Како не потрче сви онамо! Сви прозори нису затворени, a људи, до којих допре тај глас, не могу a да се не пробуде. Видим да су неки прозори уистину осветљени. Погађам да су тамо људи сели у постеље и прислушкујући врисак говоре шапатом са женама. Али зашто не пођу да виде шта се догађа? Чујем, затим, такође људске гласове негде иза кућа да се, као папрати уз високо дрво које чупају елементи, скупљају и пужу уз велико, страховито крештање. Један једини страшан глас пење се и превија, залета се између свода и језера, из ситних, узбуђених људских гласова; страшно ситних и прецизних.

Видим их у помрчини, пред кућом. Неколицину. Не видим никога засебно, већ све заједно. Више нагађам. Не знам има ли жена међ њима. Прозори околних кућа су сасвим мрачни, али мора да се оданде љубопитљиво слуша, мора да су лица узбуђених девојака или жена, изнутра, уз саме прозоре. Жена, јер сад се јасно разазнаје да је то жена која виче, кричи дивље у кући на којој између преклопљених капака сија дуга, светла линија. Људи говоре полугласно. Ја не разазнајем, не слушам њине речи; они не примећују мој прилазак; ипак разумем јасно шта се збива. Чак ме не занима ни шта је ту, ни што сам ту. Једино: ја сам ту дошао и сад сам ту. Свакако да је страшно доцкан.

Неко долази иза куће носећи нешто тамно и велико, с чега се распростире мирис топле паре.

– Донела си?

– Ето. Боље би било лупати на врата.

– Не, уђи само, – каже дубоки мушки глас, свечан као да држи беседу; и једна сенка прелази испред пруга што светле између капака, у намери да отвори.

– Нећу да улазим, биће нас сувише. Лупај, Марија-Лујза ће изићи.

Лупају. Као да цело језеро одједном долази до нас, тако ме тај звук сети на звук којим је рибар ударао жлеб у чамац, пре но што ће се отиснути. Лупају опет.

– Баш врло добро, каже жена испред отворених врата и као лебдећи у некој рујној светлости, што нам пође полугашена и помешана сенкама. Ја тада видим сва окупљена лица. Они гледају унапред оштрим погледима и као да су на некој ноћној миси. Велики женски крик полете на нас тешко и оштрицом. Двапут јачи, челичнији но малочас, a онда стаде и повуче се у полумрак.

– Да ли је сасвим врела?

– Сигурно! – Жене измењаше речи. И онда друга, повлачећи се, поче да притвара врата.

– Хоће ли скоро?

– Ја мислим сад. – Брава заврши њену реченицу: трам!

Опет помрчина.

– Ја мислим на то, – рече човек, – на то, ту глупост.

– Шта мислиш?

– Да је увек исто глупо што човек неће да се мрдне од нечега кад није нужно, a онда кад треба: није ту.

– Нисам разумео.

– Карлос је остао цело време овде да би био уз жену, јер је била болесна и чекала то, a сад је морао отићи, a нису израчунали добро дан.

– То је као моја мајка која није хтела нигде да иде да јој се не би шта догодило, a онда је једанпут зажелела да иде на свечаност на острву, па у чамцу умрла.

– Не могу никада да заборавим онај шамар; имала је прстен на руци; ја после нисам хтео да идем у школу.

– То је била строга жена, твоја мати.

– Строга? Страшна. Када је сањам само, скочим. Нисам никада разумео зашто је била таква. И колико сам је поштовао!

– Можда је волела да има најпре кћер?

– Имати кћер? Али ко би онда ловио по језеру? Ко би их хранио? Чим сам дошао на свет, ја сам већ био један човек коме је одређено да ради да би они живели. Не знам што је била таква.

– Као што кажеш. Налазим да је то уопште глупо.

– Шта?

– Налазим да је глупо живети; ето то. Ево, цео свет жали ову жену зато што пати, и ова је као све жене заиста јадница, али, што се мене тиче, ја жалим пре свега тога што се рађа. Зашто да живи, шта ће њему да живи! Да би прво јео свог оца, па онда њега његова деца и најзад да цркне.

– 'Ајде, 'ајде, – рече други. – Претерујеш. Као увек. Зар би се могло живети без деце? Ја волим своју децу, и не налазим да ме једу. И после, не можемо рећи да нам у младости није било добро. То због нас трпе овако жене, јер ми волимо да их волимо. И децу да волимо.

– Шта ће му да живи, кад је то све исто, и кад ће то увек бити исто! Биће леп и млад и вероваће да може шта хоће, a уствари, може само једно једино, a то је оно што су сви могли. Ништа боље ни више. После ће бити стар, стар.

– Као ти, рецимо! – рече онај насмејавши се.

– Као ја. И кад буде видео девојку, неће имати снаге чак ни да је пожели. Јест, као ја. Ако би требало родити се понова, и ако би ме питали, ја бих рекао: Не!

– Иди цркни. Премлаћен! Лажљивче. Ја да имам да се родим, и без руку, ја бих рекао: Да, да! Опет млад и луд, ма и без руку, ма и у сраму. Опет.

– Да, опет, – понови човек иронично. – Опет!

– То може бити такође и девојче!

– Апсолутно, и девојче. То је чак вероватно.

– Кад би требало да се понова родим... Мислим на све то... Замислите, тај дечко који дође, који расте, расте, и који остаје док ми одлазимо. Ускоро само они што су као он биће на овом језеру. Ниједан од нас; баш ниједан! Нигде у свету ниједан од оних што су данас. Онда бих волео да се родим опет, не да растем, већ да се нађем међ њима, па да погледам свуда у круг.

– И на ком крају света би хтео да то буде? Можда баш овде?

– Да, баш овде ако треба.

– И онда би опет имао да умреш, и опет би желео да се понова родиш да би опет погледао и тако редом.

– Опет бих то желео.

Човек који је говорио у почетку весело, растужи се очито. Његов глас постаде врео и несносан као код алкохоличара.

– Мислим да је сад већ готово. Бар се оданде више ништа не чује.

– Готово? Тек почиње, – рече онај смејући се, – тек почиње. То један нови човек пушта први пут свој глас.

Говоре још неколико минута. Свуда около тишина опет савршена. Прозори осветљени замрачили су се. Једина светлост: све даље севање муње и танка сјајна пруга између капака на прозорима. Седећи на једном ниском зиду, са чије висине почиње стрмо маслињак, наслоњен на ивицу куће, дишем широко прву предсвитну хладовину. Мислим лагано, лагано на све то, мислим тако страховито лагано, тако неупоредиво лагано. Звуци, таласи хладноће, влаге, боје људских гласова пролазе између тих мисли као читаве војске. Зашто тако лагано? Је ли то сан који их разређује? Тако, лагано, лагано, долазе мисли о том. И шта хоће да кажу те мисли? Шта хоће да значе те мисли? Мислим, мислим. Ја нисам никада осетио толику стварност мисли. Никада је осетио тако материјално, тако просторно. Све постаје материја, јер материја добија вредност изнад свега...

Онда се врата отварају и жута светлост иде на нас и чини да опет ноћ свуда иза ње постаје црна као мастило. Неко пита:

– Дакле?

– Дечак.

„То, то, кажем у себи, то! Не, нисам о томе мислио, никако о томе. Доцкан је, страшно је доцкан!” Дижем се, враћам се лагано између кућа, не излазим испред њих на језеро, јер са њега бије хладноћа. Идем да легнем: сутра треба рано устати. Имам ипак неколико сати за спавање. Покаткад се, и само за један сат, човек одмори као за целу ноћ. Ја спавам изврсно у возу. Узећу место крај прозора, наслонити се и спавати. Пазићу да се не наслоним на завесу, јер су завесе увек гараве. Али ћу спавати, спавати. Сада можда већ нећу више спавати, иако сам уморан, јер ме је сан ваљда напустио. То је чудно како ће он живети. Никад се не зна како ће живети човек који тек почиње да дише. Волео бих да знам шта ће рећи о животу када први пут буде требало да нешто каже о њему. Смешно је како људи говоре о животу. Сваки има свој суд о њему... Треба поклати све петлове. Чак ако би дан и заборавио да сване – каква глупост! То није да би певали, већ да би себе разбудили. Шта ме се тиче шта ће мислити о животу. Шта мислим ja o животу? Ја говорим много о њему, али, да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.

Ја? Не, ја не бих хтео да се може понова почети. То може бити јединствена ствар... Јединствена...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.