Ljudi govore/3
| ◄ II | III | Početna strana ► |
U blizini sam mola. Osvrćem se lagano. Zaista, sve što je ljudsko na jezeru spava. Nema više ničega čovečanskog u ovome predelu. Sedam u prvi čamac koji se njiše na vodi i gledam. Ne odvezujem ga. Šta čini sada što danju po njemu gamižu ljudi! Šta čini što su tu logorovale rimske i mavarske vojske, ginuli legionari a San Dijego, okružen pticama i ribama, plovio ostrvu! I što se Pipu čini da je tu okovan, a devojka koja je želela da pođe za njega više uopšte ne želi da se udaje, O, ona mora da ima ipak jedno osećanje sreće što se njegova kći zove njenim imenom i što se barka kojom on plovi zove isto tako. I ko zna da nije on sam to ime tražio od svoga druga! Sve je to, čim se utopilo u san, nestalo potpuno sa ovoga predela.
Ja sam nemam više koga da čujem, niti kome da odgovaram. Kao da nisu nikada nijedan ljudski glas unele u sebe, moje su uši sad ispunjene samo tamnim noćnim vazduhom i vlažnim isparenjima koja se dižu sa jezera. Usta su mi takođe puna sveže i gorke vlage. Kao kakva poluakvitična životinja jezik ushićeno diše u ovoj svežini.
Preda mnom se širi jezero osvetljeno mesecom i njegove su granice tamo gde je noć spustila svoje zavese, a ne gde počinje zemlja. Samo ja ne vidim pre svega pred sobom vodu nad kojom vlada noć, ni svetiljke jezera. Ne vidim šta je na njemu živopisnost, već šta je postojanost i stvarnost. Svim svojim bićem: da to nije predeo preda mnom, već deo prirode. Njeni elementi, njeni organi žive zajednički i udruženo. Ono što je nekada za mene značilo: prijatno žuborenje kratkih talasa oko čamca, sada je i za moje uvo, i za celo biće: odgovor vode vazdušnim strujama između neba i vode. Između neba i vode postoji vazduh i on teži po vodi, nabira je. On sisa vlagu iz vode, kroz vlagu projektuje mesec, duguljasto izdužen. Zemlja je crna, i zvezdana kola, kroz ogromne prostore oko nje, putuju ne narušavajući nepojmljive zavisnosti u bezmernim perspektivama.
I još je u meni zvučalo: Je li to lepo? Možda! Ja ne vidim živopisnost, sklad, poetičnost. Ogroman broj elemenata, ili ogroman broj izraza jednoga istog elementa, živi tragično i herojski oko mene. Živi u zajedničkoj borbi i slozi oko mene. U sarađivanju. Ja vidim to, ja prosto, isključivo i neposredno saznajem to. I to je snažnije od saznanja lepote, to je jače od saznanja života preko dana, koje je saznanje ličnoga života. Saznanje života uopšte. Saznanje jedne više lepote, saznanje svoje smrti. Bez pobune, bez kritike. Kao saznanje smrti mrava. U sredini sam fabrike prirode. Osećam kako raste i nadima se važnost sudbine mrava a kako splašnjava važnost sudbine Mene. Akvatični susret u noći na čamcu. Susret dveju sudbina.
Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh, zemlja i nebeski ognjevi. Ptice i slepi miševi koji lete između toga. Ribe koje proplivavaju. Ima svakako sitnog jezerskog zverinja tj. ima elemenata koji su večiti u vaseljeni, i čija se vrednost, u večitoj transformaciji, ne menja. I ima elemenata koji predstavljaju život, koji su čudo, ne samo zato što postoje, već i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Ovi unose u večite elemente nešto neobjašnjivo i na izgled prolazno.
Zatim, isto tako na izgled efemerno i neprirodno kao ptica i slepi miševi, struje kroz svet električne reke, matice zračenja i talasi. Nevidljive eksplozije i katastrofe odnose ono što je u neposrednoj mojoj blizini, u visine koje se ne mogu ciframa označiti; i strahovite kataklizme donose silu visina, kao bezmerne vodopade, čak na ivicu čamca koji od toga podrhtava.
Od tog planetskog survavanja voda igra; razliveno srebro. U neposrednoj mojoj blizini akvatično bilje diže se iz vode. Svojim dugim lišćem ono diše vazduh nad vodom i svojim stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike. Slušam lagani šumor ovoga bilja i glasna dovikivanja ptica u visinama. Čuje se šum vazduha i vode, a iz daljine dopire lavež.
Pored svega toga, nazivam opet, po navici, to noćnim ćutanjem i tišinom. A ipak razaznajem da nikada priroda nije bila u življem, u opštijem šumu i razgovoru, u žuborenju. Čujem životinju kroz ševar, čujem šuštanje grančica u drvetima. I ceo bi svet to nazvao tišinom. Jedino zato što se ništa ljudsko ne meša svojim glasovima u žuborenje predela u noći. Dovoljno je da čovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu oslobođeni a da on sve to nazove: tišina.
Sva priroda okolo je u jedinstvenome radu sarađivanja. Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo. Sve ide tačno i sa zanosom i ovaj život zemlje i neba užasan je i veličanstven. U odnosu na život organizama, jer ga ovi ne mogu izmeniti.
Da, to je ono što je večito, ta stalna svežina postanja, ta prisutnost postanja, a ono što ga vidi, oseća, pozdravlja i potvrđuje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti. Nema u meni nikakve žalosti za tim, nikakve žalosti, ali uzbuđenja: da. Da li mogu da napišem to jednom sad i više nikada? Jer niko više neće verovati; ni ja više neću verovati. Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! Žao mi je života ove poslednje biljčice, kao i moga. Ne suviše, taman koliko da je isto; ili možda malo više ove biljčice, a ipak tako malo da je mogu i iščupati dok razmišljam ovo a da nemam nikakve griže savesti. Žao mi je i svršetka pokreta čamca koji se njiše. Ili ne, sve je to laž jer je misao. Neću da mislim. Neću da mislim, i evo više ne mislim. Ne žalim više nikoga. Ne žalim više ništa. Živim samo svojim ćelijicama, samo ćelijicama. Kao biljka.
Munja koja suvo ošinu nebo pokaza odjednom sve obale jezera do najvećih preciznosti. Barke koje su ukotvljene nekoliko kilometara dalje uz obalu, mreže, vrbe nad njima. I pokaza čitav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima drži nebo. Sva priroda bi oštra i plava kao umrla usna. Jedna zvezda pade čim se povrati mrak. Zasenjen, ne vidim više ni tamne profile drveća i bliskoga brega: svet se suzio na malo srebrne vode preda mnom i na sazvežđa iznad mene. Pogledah u jednom pravcu i videh najsjajniju zvezdu kako odlete koso u neki dalek prostor izvan zemlje. Njena slika, načinivši taj isti put u suprotnom pravcu, po jezeru pojuri pravo meni, do samog čamca, gde se odjednom ugasi. Zabluda oka savršena: vidim istovremeno jednu zvezdu koja leti iznad mene i jednu koja leti pravo na mene. Povijem se u barci, kao da će me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilački kao prvoga dana.
Drveta koja se primećuju ili ne preko dana dok ljudi žive kraj njih, sada žive svoj puni, integralni život. Svaki list ima slepi napor da se odvoji od susednih listova kako bi što potpunije disao. Osećam to, i onda nesvesno razdvajam prste na rukama kako bi ih vazduh što bolje obavio. Od gore do dole i bilo s koje strane na drugu, nijedne misli. Sve što je čovečansko najzad spava i duboka ljudska disanja isto su tako mirna kao disanja šuma. Moja misao takođe više ne radi. Samo da zaključi da živi i da je tu jedina. S vremena na vreme ona pokušava da poleti. Udara se o sve oko sebe kao slepa ptica. Zatim ostaje mirna i zadihana.
To nije lepota oko mene (video sam toliko jezera i ovo nije ništa čudnije od ostalih), već ispleteni život onoga što sačinjava prirodu. To nije jezero na kome sam, već jedan grdan splet zakona i sila; i moj život u tome gori kao plamičak. Noć je bezmerna.
„Šta to čuh, šta to čuh! Sluh, duh, kruh... suh, plug... puh, sluh... njuh... čuh, njuh, buh, truh, duk... suh, vuh, kluh, sluh, duh, duh, duh... čuh... čuh... buh, vuh, duh, guh đuh, zuh, zuh, kuh, luh, muh, nuh... nuh jedan, nuh dva, nuh tri, nuh četiri, nuh peti, nuh šesti, nuh šest hiljada, nuh milion, nuh bilion. Bilion! Bilion, bilion; nuh bilion. Zvezda koja pada? Ne! Palankinos? Ne! Nuh bilion, nuh bilion. Nuh, nuh. Šta to, šta to? Ah, da; šta to čuh, šta to čuh? Šta sam čuo? Možda je bila vidra ili kuna. Ima li ovde kuna? Da, da, šta to čuh? Noć je bila bezmerna. O tome sam mislio. Noć je bila bezmerna. Kad je noć bila bezmerna? Trebalo bi možda da idem da spavam. Umoran sam. Još malo. Čuh, sluh, duh! Koliko je mozak glup, glup; lup, stup, krup, ćup, lup, lup, lup, rup, rup, rup; rup! Mora da je pod stalnom kontrolom. Mozak. Pod stalnom. Čijom? Celoga tela, pažnje, valjda života!”
Nova munja ne osvetli jezero već nekoliko bregova iza one druge obale. Ljubičast, goreći od fosfora kao buktinja, na vrhu jednoga oštrog brega, gradić i seoce u njemu. Precizno ocrtane kule, krovovi, zvonare. Uz njih ližu beli plameni. Šta je taj gradić? To je sasvim daleko, ulevo od Mont Palankinosa. Kako da ga nisam video za vreme dana, negde u drugom planu iza prvih bregova! Zatim jedna strana njegova postade prozirna, ljuto zelena, ognjena i violetna a druga dobi ogromna tamna osenčenja. Kako se zove taj gradić? Mora biti šest stotina metara bar nad jezerom! I sve najviše jedna sekunda. Opet sa te strane savršena pomrčina.
„Nuh bilion... Šta to nuh bilion, zašto nuh, zašto?”
I minut docnije nova munja, u istom pravcu kao nad istim bregovima, ali osvetlivši druge vrhove. Jedna crna ptica prhne u ljutu svetlost. Možda je on uistinu demon. On leti u svetlost munje, sa crnim ogrtačem koji se širi oko njega. Ja sam ga video jedanput takvog pod Budvom dok smo razgovarali na trgu, duboko u noć, a ona žena urlala od priviđenja. Dok sam govorio s njim, video sam ga takođe, istovremeno, i kako leti iznad nas nad gradićem, raširenog crnog ogrtača. Nisam se bojao, osećao sam samo zadovoljstvo što ga vidim takvog. I on je to znao. Sigurno da je znao. I uplašio se. Rekao je: Zašto ste me doveli ovamo? Hajdemo! Bio je lud. Bojao se da mislim da je demon. A ja sam se ogromno, ogromno radovao što ga takvog vidim. To je veliki pesnik i to je objašnjavalo onda ogromno mnogo. On demon!
Zatim još sevaju munje i padaju zvezde. Padaju, padaju. Kakva strahovita noć meteora. Demonska! Zašto ne demonska? To je jedan od položaja našeg saznanja u svemu ostalom.
Do kraja ove noći (večito!) čovečanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji. Samo ovaj deo površine zemlje, jedne od kosmičkih tela u noći, u opštenju sa drugim telima, drugim kosmičkim silama u prostoru. Ptice ovde i tamo ćute u lišću. Zora, kada se digne, doći će kao i da je poslednja. A mi? Mi ne tražimo ništa bolje do da budemo zaboravljeni. Zar? Zaboravljeni.
Tup, tup, tup, lup, krup; treba ustati i poći na spavanje. Glupo je ovako svaki čas, čas padati u san a čas biti lucidan kao pred streljanje. Hoću da idem. Ako ustanem i zakoračam preći ću ceo prostor do gostionice. Vrata su svakako otvorena ili postoji zvonce. Možda su stepenice osvetljene. Zaspati, zaspati kao u smrti; ne, osećati kako je dobro što se spava.
Odjednom strahovit krik, penjući se i spuštajući, zvuk sirene, prelete preko jezera. Ima dosta vremena da su potmulo u ušima svi elementi iz kojih je sastavljen. Kao u muzici gde se odjednom srede u jedan vapijući glas. Dremljiv, mora da davno čujem slabe i neodređene glasove. Iz njih se odjednom izgradio i prelio ovaj krik. Nesvesno sam ga upoznavao pre no što se izgradio, a kad je došao poznao sam ga kao teškoga poznanika. On je oštar, čeličan, ljubičast i vreo, mirisa na sumpor. Sve je u njemu mehaničko, električno i neumitno. Reklo bi se oštri pisak sirena. Kao da objavljuje požar, nesreću, sudar. A za njim opet ćutanje. Ćutanje, ćutanje. U njemu ima ipak nečega strahovito bolnog, ljudskog, čovečanskog i vapijućeg; u tome kriku, električnom i mehaničkom koji dolazi iz ljudskog grla.
Neko koji je u ropcu, čije je telo rascepano, koji gubi krv. Neko koji umire, koga ubijaju. To je krik koji je izišao iz krvi, kao kakva zvučna eksplozija iz susreta krvi, vazduha i prostora. Taj krik, koji se, evo, apsolutno identično ponavlja, isti je kao ova munja u prostoru. On osvetljava naglo, odjednom, nešto što ja na danu nisam uočio, jer je suviše mnogo predmeta bilo zajednički osvetljeno i zvučno. Ja sam znao ceo predeo a ipak mi je samo munja pokazala onaj gradić u drugom planu, iza jezera. Video sam toliko ljudi u ovom mestu ali je bilo nužno da bude potpuna noć, tišina, pa da mi jedan krik osvetli odjednom celo jedno trpljenje; trpljenje u tome čoveku što viče, što je bio zagubljen u toj gomili i sada odjednom zvučno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju koju gubi, nad vodom, nad biljem, u gašenju meteora.
To može isto tako biti žena kao i čovek. Snažno stvorenje. I mora biti čovek ili žena koji umiru; jer se inače ne viče ovako, ljudski i mehanički, i telom i duhom, silovito.
Izlazim iz čamca, idem lagano uz obalu, u tome pravcu. Mislim: Kako ne potrče svi onamo! Svi prozori nisu zatvoreni, a ljudi, do kojih dopre taj glas, ne mogu a da se ne probude. Vidim da su neki prozori uistinu osvetljeni. Pogađam da su tamo ljudi seli u postelje i prisluškujući vrisak govore šapatom sa ženama. Ali zašto ne pođu da vide šta se događa? Čujem, zatim, takođe ljudske glasove negde iza kuća da se, kao paprati uz visoko drvo koje čupaju elementi, skupljaju i pužu uz veliko, strahovito kreštanje. Jedan jedini strašan glas penje se i previja, zaleta se između svoda i jezera, iz sitnih, uzbuđenih ljudskih glasova; strašno sitnih i preciznih.
Vidim ih u pomrčini, pred kućom. Nekolicinu. Ne vidim nikoga zasebno, već sve zajedno. Više nagađam. Ne znam ima li žena međ njima. Prozori okolnih kuća su sasvim mračni, ali mora da se odande ljubopitljivo sluša, mora da su lica uzbuđenih devojaka ili žena, iznutra, uz same prozore. Žena, jer sad se jasno razaznaje da je to žena koja viče, kriči divlje u kući na kojoj između preklopljenih kapaka sija duga, svetla linija. Ljudi govore poluglasno. Ja ne razaznajem, ne slušam njine reči; oni ne primećuju moj prilazak; ipak razumem jasno šta se zbiva. Čak me ne zanima ni šta je tu, ni što sam tu. Jedino: ja sam tu došao i sad sam tu. Svakako da je strašno dockan.
Neko dolazi iza kuće noseći nešto tamno i veliko, s čega se rasprostire miris tople pare.
– Donela si?
– Eto. Bolje bi bilo lupati na vrata.
– Ne, uđi samo, – kaže duboki muški glas, svečan kao da drži besedu; i jedna senka prelazi ispred pruga što svetle između kapaka, u nameri da otvori.
– Neću da ulazim, biće nas suviše. Lupaj, Marija-Lujza će izići.
Lupaju. Kao da celo jezero odjednom dolazi do nas, tako me taj zvuk seti na zvuk kojim je ribar udarao žleb u čamac, pre no što će se otisnuti. Lupaju opet.
– Baš vrlo dobro, kaže žena ispred otvorenih vrata i kao lebdeći u nekoj rujnoj svetlosti, što nam pođe polugašena i pomešana senkama. Ja tada vidim sva okupljena lica. Oni gledaju unapred oštrim pogledima i kao da su na nekoj noćnoj misi. Veliki ženski krik polete na nas teško i oštricom. Dvaput jači, čeličniji no maločas, a onda stade i povuče se u polumrak.
– Da li je sasvim vrela?
– Sigurno! – Žene izmenjaše reči. I onda druga, povlačeći se, poče da pritvara vrata.
– Hoće li skoro?
– Ja mislim sad. – Brava završi njenu rečenicu: tram!
Opet pomrčina.
– Ja mislim na to, – reče čovek, – na to, tu glupost.
– Šta misliš?
– Da je uvek isto glupo što čovek neće da se mrdne od nečega kad nije nužno, a onda kad treba: nije tu.
– Nisam razumeo.
– Karlos je ostao celo vreme ovde da bi bio uz ženu, jer je bila bolesna i čekala to, a sad je morao otići, a nisu izračunali dobro dan.
– To je kao moja majka koja nije htela nigde da ide da joj se ne bi šta dogodilo, a onda je jedanput zaželela da ide na svečanost na ostrvu, pa u čamcu umrla.
– Ne mogu nikada da zaboravim onaj šamar; imala je prsten na ruci; ja posle nisam hteo da idem u školu.
– To je bila stroga žena, tvoja mati.
– Stroga? Strašna. Kada je sanjam samo, skočim. Nisam nikada razumeo zašto je bila takva. I koliko sam je poštovao!
– Možda je volela da ima najpre kćer?
– Imati kćer? Ali ko bi onda lovio po jezeru? Ko bi ih hranio? Čim sam došao na svet, ja sam već bio jedan čovek kome je određeno da radi da bi oni živeli. Ne znam što je bila takva.
– Kao što kažeš. Nalazim da je to uopšte glupo.
– Šta?
– Nalazim da je glupo živeti; eto to. Evo, ceo svet žali ovu ženu zato što pati, i ova je kao sve žene zaista jadnica, ali, što se mene tiče, ja žalim pre svega toga što se rađa. Zašto da živi, šta će njemu da živi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da crkne.
– 'Ajde, 'ajde, – reče drugi. – Preteruješ. Kao uvek. Zar bi se moglo živeti bez dece? Ja volim svoju decu, i ne nalazim da me jedu. I posle, ne možemo reći da nam u mladosti nije bilo dobro. To zbog nas trpe ovako žene, jer mi volimo da ih volimo. I decu da volimo.
– Šta će mu da živi, kad je to sve isto, i kad će to uvek biti isto! Biće lep i mlad i verovaće da može šta hoće, a ustvari, može samo jedno jedino, a to je ono što su svi mogli. Ništa bolje ni više. Posle će biti star, star.
– Kao ti, recimo! – reče onaj nasmejavši se.
– Kao ja. I kad bude video devojku, neće imati snage čak ni da je poželi. Jest, kao ja. Ako bi trebalo roditi se ponova, i ako bi me pitali, ja bih rekao: Ne!
– Idi crkni. Premlaćen! Lažljivče. Ja da imam da se rodim, i bez ruku, ja bih rekao: Da, da! Opet mlad i lud, ma i bez ruku, ma i u sramu. Opet.
– Da, opet, – ponovi čovek ironično. – Opet!
– To može biti takođe i devojče!
– Apsolutno, i devojče. To je čak verovatno.
– Kad bi trebalo da se ponova rodim... Mislim na sve to... Zamislite, taj dečko koji dođe, koji raste, raste, i koji ostaje dok mi odlazimo. Uskoro samo oni što su kao on biće na ovom jezeru. Nijedan od nas; baš nijedan! Nigde u svetu nijedan od onih što su danas. Onda bih voleo da se rodim opet, ne da rastem, već da se nađem međ njima, pa da pogledam svuda u krug.
– I na kom kraju sveta bi hteo da to bude? Možda baš ovde?
– Da, baš ovde ako treba.
– I onda bi opet imao da umreš, i opet bi želeo da se ponova rodiš da bi opet pogledao i tako redom.
– Opet bih to želeo.
Čovek koji je govorio u početku veselo, rastuži se očito. Njegov glas postade vreo i nesnosan kao kod alkoholičara.
– Mislim da je sad već gotovo. Bar se odande više ništa ne čuje.
– Gotovo? Tek počinje, – reče onaj smejući se, – tek počinje. To jedan novi čovek pušta prvi put svoj glas.
Govore još nekoliko minuta. Svuda okolo tišina opet savršena. Prozori osvetljeni zamračili su se. Jedina svetlost: sve dalje sevanje munje i tanka sjajna pruga između kapaka na prozorima. Sedeći na jednom niskom zidu, sa čije visine počinje strmo maslinjak, naslonjen na ivicu kuće, dišem široko prvu predsvitnu hladovinu. Mislim lagano, lagano na sve to, mislim tako strahovito lagano, tako neuporedivo lagano. Zvuci, talasi hladnoće, vlage, boje ljudskih glasova prolaze između tih misli kao čitave vojske. Zašto tako lagano? Je li to san koji ih razređuje? Tako, lagano, lagano, dolaze misli o tom. I šta hoće da kažu te misli? Šta hoće da znače te misli? Mislim, mislim. Ja nisam nikada osetio toliku stvarnost misli. Nikada je osetio tako materijalno, tako prostorno. Sve postaje materija, jer materija dobija vrednost iznad svega...
Onda se vrata otvaraju i žuta svetlost ide na nas i čini da opet noć svuda iza nje postaje crna kao mastilo. Neko pita:
– Dakle?
– Dečak.
„To, to, kažem u sebi, to! Ne, nisam o tome mislio, nikako o tome. Dockan je, strašno je dockan!” Dižem se, vraćam se lagano između kuća, ne izlazim ispred njih na jezero, jer sa njega bije hladnoća. Idem da legnem: sutra treba rano ustati. Imam ipak nekoliko sati za spavanje. Pokatkad se, i samo za jedan sat, čovek odmori kao za celu noć. Ja spavam izvrsno u vozu. Uzeću mesto kraj prozora, nasloniti se i spavati. Paziću da se ne naslonim na zavesu, jer su zavese uvek garave. Ali ću spavati, spavati. Sada možda već neću više spavati, iako sam umoran, jer me je san valjda napustio. To je čudno kako će on živeti. Nikad se ne zna kako će živeti čovek koji tek počinje da diše. Voleo bih da znam šta će reći o životu kada prvi put bude trebalo da nešto kaže o njemu. Smešno je kako ljudi govore o životu. Svaki ima svoj sud o njemu... Treba poklati sve petlove. Čak ako bi dan i zaboravio da svane – kakva glupost! To nije da bi pevali, već da bi sebe razbudili. Šta me se tiče šta će misliti o životu. Šta mislim ja o životu? Ja govorim mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu? Šta će biti taj novi čovek? Ribar? Možda i nešto sasvim drugo! Možda će ići da živi na drugoj strani! Mi ne možemo ništa da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti jedna jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena.
Ja? Ne, ja ne bih hteo da se može ponova početi. To može biti jedinstvena stvar... Jedinstvena...
|