Љуба познаје војна
Синоћ ми се Војин оженио,
оће, јадан, у војску да иде,
и да служи девет годин дана;
писмо гледа, бистре сузе рони;
опази га верна љуба: 5
„Ашто ти је, Војин господаре,
што ти лијеш сузе низ образе,
да ли ти је Ђого постануо,
да ли ти је благо (по)нестало,
да ли сам ти ја рђава?" 10
„Чујеш мене, Војинова љубо
чујеш, каже, Војинова љубо,
није мени Ђога постануо,
није мени благо нестануло,
нити си ми ти рђава (љуба); 15
синоћ сам се, јадан, оженио,
још те нисам (нити) упознао,
писмо дошло у војску да идем,
немам коме тебе да оставим,
једног брата, брата маленога, 20
маленога, седам годин дана,
де да пођеш, у наручје да узмеш,
где да седнеш, у крило да држиш,
и да мене чекаш девет године дана,
а десете млада да се даваш!" 25
Чекала га девет године дана,
у десету млада заступила,
па се пење на високе куле,
па ми гледа доле у ливаде,
у ливади тридесет јунака, 30
пустили су коње да им пасу,
па ми вика брата Симиона:
„Чујеш (мене), брате Симионе,
да ти гледаш доле у ливаде,
и да кажеш тридесет јунака, 35
поручила Војинова љуба,
да истерате коње из ливаде,
оће љуба ливаду да коси!"
Ту отиде младо Симијанче:
„Помози Бог, тридесет јунака, 40
да ве питам, право да кажете,
ил сте чули, или сте видели,
бошну истину, Војин погинуо?"
„Нисмо чули, него смо видели,
да је Војин погинуо!" 45
„Чујете ли тридесет јунака,
да истерате коње из ливаде,
оће љуба да ливаду коси!"
„Чујеш ли, младо Симијанче,
ал поздрављај Војинове љубе, 50
нек нам гради госпотске вечере,
што да једу тридесет јунака,
а ми ћемо љуби на конака!”
Иде дете, а бистре сузе рони;
искочила Војинова љуба: 55
„А што ти је брате Симијанче?"
„Како снао нама и што није,
баш на истина Војин погинуо;
наручише тридесет јунака,
да им градиш госпотске вечере, 60
они ћеју овде на конака!"
Тад се диже Војинова љуба,
да им гради госпотске вечере,
градила ги, бистре сузе рони;
наградила госпотске вечере, 65
више сузе, на ли бистре воде,
и на врата тридесет јунака;
кад се дигла Војинова љуба,
па је њима врата отворила,
извезаше све тридесет коња, 70
изнела је тридесет стола,
и седеше тридесет јунака;
„Ајде, љубо, време је за вечеру!"
Кад се диже Војинова љуба,
принела им госпотске вечере, 75
принела ги, бистре сузе рони:
„Ајде, љубо, с нама да вечераш!"
„Вечерајте, ја не могу да вечерам!"
„Оћемо ти руке искратити!"
„Искратите ги, ја не могу да вечерам!" 80
„Ајде љубо, па ти да вечераш!"
„Вечерајте, не могу вечерати!"
„Оћемо ти очи извадити!"
„Вртите ги, не могу да вечерам!"
„Ајде, љубо, па ти да вечераш, 85
оћемо ти Симијану главу откинути!"
Тад је пришла јадна да вечера,
па ми седе баш на до Војина,
Војин стави руке у џепове,
па извади везеног јаглака, 90
што га везла три године дана,
па га ставља љубе на скутове;
тад га јадна љуба упознала,
тада му се љуба насмејала.
