Поранила малог Реље љуба,
Поранила на водицу ладну,
А цар Стефап цркви на јутрење,
У недељу на преображење.
Чекала га малог Реље љуба, 5
Чекала га, да му пут не пређе,
Чекала га, па и дочекала,
Те га љуби у скут и у руку.
Он се њојзи под грьоце маша,
Па јој царе тијо проговара: 10
„Није така љуба за везира,
„Већ је љуба за цара честита!
„Ти код њега у скерлету шеташ,
„Код мене ћеш у сувоме злату.
„Даћу теби два новца отровца: 15
„Отруј њега, дођи код менека.“ —
Дошла љуба са водице ладне,
Па казује своме господару;
А он ћути, ништа не беседи. —
Кад је дошла прва недељица, 20
Цар га зове, шњиме да целива.
Не ће Реља шњиме да целива,
Већ се клања до земљице црне.
А цар њему 'вако проговара:
„Ваљда си се расрдио, сине, 25
„Што сам ти се нашалио с љубом?“
Реља њему тијо одговара:
„У тој речи никад шале нема,
„Та је шала — изгубљена глава!"
