Љељан пасе по загори[1] траву,
За дан пасе, за други болује,
А за трећи јаде јадикује.
Питала га из горице вила:
"Ој љељенче, шумско горско звјере, 5
Која ти је голема невоља?
Што ти пасеш по загори траву,
За дан пасеш, за други болујеш,
А за трећи јаде јадикујеш?”
"Не питај ме, вило из горице; 10
Имао сам једну кошутицу,
Отишла је за гору на воду,
Отишла је, па ми не долази!
Или ми је с пута заблудила,
Или су је ловци уватили, 15
Или ме је сасвим оставила,
И кошута другог преволила?
Ако ми је с пута заблудила,
Да Бог даде, да ме брзо нађе!
Ако су је ловци уватили, 20
Да Бог даде, мени се вратила!
Ако ме је сасвим оставила,
И љељана другог преволила,
Да Бог да ју ловци уватили!"
37. ЉЕЉАН ПАСЕ ПО ЗАГОРИ ТРАВУ - најстарији запис познат још из Ерлангенског рукописа (1720); Гароња бр.4 (Јелен пасе по горици траву; остали извори о песми у истој књизи стр.108)
