Још љубити могу...
Усахнуо извор усхита и среће,
Не носи ме струја младалачких снова,
Са гране живота расуло се цв'јеће
У бескрајну пустош покојних св'јетова...
Нит' осмејак слатки милозрачне зоре
Не враћа ми покој умрлијех дана,
Нит' пјесмице миле, што се јутром хоре,
Не видају груди под теретом рана.
Излио сам сузе и без суза сада
На пепелу наде и покоја плачем,
И вјера ми гине, умире и пада,
К'о невина жртва оборена мачем...
Ја сам худи морнар, ком' је судба дала
С океаном хладним да се вјечно бори,
Који неће стићи зору идеала,
Нити слатку чежњу, што му срце гори.
Нити више немам ни снова, ни среће,
Само једно благо пропало ми није:
Још љубити могу, још се извор креће,
Који твоја слика бесмртношћу грије!