Јовча/I

←Јовча

Јовча Писац: Борисав Станковић

II→

I

    У дну двоспратна кућа, с тремом и од пола с доксатом на стубовима, под широком стрејом. Лево, од трема на доксат воде дрвене степенице. Горе, на средини, до узлаза степеница двоја врата, једно до других, затворена, собе јустрана од њих по два прозора, затворена, са спуштеним завесама. Десно, на доксату, испод прозора, миндерлук с јастуцима, застрвен ћилимом. Доле, под десним вратима, већа, кујинска врата, отворена; десно од њих два мања прозора, отворена. Под степеницама врата од подрума и прозорче с решеткама гвозденим. Под тремом и даље пред кућом, калдрма, све до велике двокрилне капије на свод, лево, до које се види и део зида. Лево иде сно око куће лиснате воћке. Уза стубове, и уз доксат, чак до крова, пењу се лозе,чардаклије.

Летње јутро.

МАРИЈА
(на доксату намешта по миндерлуку јастуке, иде полако, у чарапама, ослушкује пред обојим вратима, тихо послује).
МАГДА
(долази с лева иза куће, под степенице, спази снаху своју горе): Дошао?
МАРИЈА
(прстом на устима даје јојзнак да не виче): Дошао!
МАГДА
(скинула нануле, у чарапама пење се на доксат тихо, љубећи се саснахом): Када?
МАРИЈА
Синоћ. Не знам зашто, тек ми као да смо знали, те синоћ не одосмо на седење код Аритонових. Срећом, као да смо знали, те нас затече код куће, иначе ко зна...
МАГДА
Ако, ако. Зато онај мој, син, сигурно чуо у чаршији, па синоћ ето га кући и јутрос рано и право у дућан. А не као други пут ако у зору из механе дође... (Желећи да се додвори Јовчи, рачунајући да он може чути, подиже глас): Ако, ако, дошао, ја! дошао свети Илија!
МАРИЈА
(уплашено): Ћути! Немој гласно. Немој да те чује! Можда не спава, можда се пробудио, па да не чује ларму... (Готово је гура,те ова тихо силази, под степеницама натиче нануле и губисе лево).
НАЦА
(долази с десна иза куће, кроз воће, отрчи под степенице): Тетко, је ли истина да је бата дошао? Отац био у цркви и тамо чуо, и послао ме да видим...
МАРИЈА
(маше јој руком да не ларма): Дошао је, дошао.
НАЦА
(отрчи иза куће десно).
СЛУГА
(долази с лева и стаје под доксат): Да отворим капију? Коње и кола да изводим?
МАРИЈА
Не, не смеш, не смеш. Док се он не дигне, он не обуче, и оде — не смеш ништа. Немој да капија почне да шкрипи, коњи и кола да лупају и да се због тога он пробуди, па знаш после...
СЛУГА
Е па како ћу? (Показује на сунце.) Ето већ откада је дан а толики посао чека. Не знам, да опет ја не будем крив...
МАРИЈА
Како »не знаш«? Ти бар знаш. Знаш да када он дође, да се не сме ништа по кући, да се лупа, док се он не пробуди. И када знаш, бар ти ћути. И иди тамо, доле, ако сад ови, фамилија и родбина наша, долазе, задржавај, не дај да се овамо пењу, лармају.
СЛУГА
(одлази лево).
МАРИЈА
(гледа око себе да ли је све уреду. Када види да испред његове собе до прага још нису донесене очишћене ципеле и нису спремљени леген, ибрик и пешкир за умивање, сва преплашена окреће се и, над степеницама, виче пригушеним гласом): Софија, Вело, где сте, море? Брзо овамо!
СНАХЕ СОФИЈА и ВЕЛА
(истрче из кујне, доле: Софија носи међу прстима очишћене ципеле; Вела носи леген, ибрик и пешкир; пењу се у чарапама на чардак).
МАРИЈА
Па где сте, за Бога?
СОФИЈА
Па ту смо, нано. Не можемо од оних доле да се окренемо. Већ се сви искупили. Сви се збили, па од њих човек не може да се макне.
Из Јовчине собе, десно, чује се кашаљ.
СОФИЈА
(оставља ципеле на крај прага).
ВЕЛА
(спушта леген на столицу коју јој намешта свекрва).
ЈОВЧА
(излази. Пружа руке ка легену да се умива): Дај!
ВЕЛА
(полива га).
МАРИЈА
(Софији, показујући на собу): Иди и отвори прозоре.
СОФИЈА
(одлази у собу и диже завесе, отвара прозоре, распрема постељу).
ЈОВЧА
(умива се; брише се пешкиром који му Вела додаје): Па како си ти? Јеси здрава?
ВЕЛА
Јесам, тато.
ЈОВЧА
Како деца?
ВЕЛА
Здрава су.
ЈОВЧА
Како онај твој?
ВЕЛА
Па ти, тато, најбоље знаш какав је...
ЈОВЧА
док га нисам оженио тобом, ја сам знао какав је, али сада ти треба да знаш... И синоћ пролазим поред чивлука и видим да је тамо нешто мењао, неке штале премештао. Шта је он имао тамо да се меша?
ВЕЛА
Па не знам, тато. Ваљда с тобом се за то разговарао па то чинио. Не знам. (Прихвата пешкир који јој Јовча враћа.)
ЈОВЧА
Е, е...
СОФИЈА
(износи појас и одело горње; она и Вела држе појас којим се Јовча опасује).
ЈОВЧА
(спушта се на миндерлук, пружа ноге).
СОФИЈА
(доноси ципеле и навлачи му их на ноге).
ВЕЛА
(примиче му софру на којој су већ постављени ибрик с кавом, са шољама, с тацном дувана, и послужењем).
СОФИЈА
(служи га слатким и водом).
ВЕЛА
(сипа у шољу каву, прави цигару и меће је у муштиклу и приближује).
СОФИЈА и ВЕЛА
(односећи леген, ибрик, пешкир, силазе у кујну, из које извирују женске; све се губи у дубини таме кујинске).
ЈОВЧА
(пали, пуши, и срче каву; окреће се жени): А ти... шта је?
МАРИЈА
(стојећи до зида, погнута): Ништа.
ЈОВЧА
Како синови, снахе? Како чивчије и берићет?
МАРИЈА
Па као што знаш, тако је.
ЈОВЧА
Јесте здрави?
МАРИЈА
Здрави.
ЈОВЧА
А Васка? Како она?
МАРИЈА
Здрава је.
ЈОВЧА
Здрава? Није боловала? Да ти не кријеш?...
МАРИЈА
Није, није. Видећеш је већ каква је.
ЈОВЧА
Знам ја колика је. Али, камо је? Где је?
МАРИЈА
Сигурно није још устала. Шта ћу? Знаш, ти си је тако размазио па и од тебе дуже спава.
ЈОВЧА
Ако, ако. Је ли чула да сам дошао?
МАРИЈА
Није. Нисам хтела да је будим.
ЈОВЧА
Ако, ако... Добро, што је ниси будила. Нека спава, нека се одмара. Ама, да није она боловала, била болесна, а ти ме сад лажеш, кријеш? Јер, сневао сам је, толико пута сам је сневао, па сам се бојао...
МАРИЈА
Није, није никад била болесна, увек је била здрава.
ЈОВЧА
Е, ако... Добро само кад то није. (Одобровољен): Сада иди тамо (показујесобу) и тамо из бисага извади неке свиле и басме што сам за њу донео. Али, да од тога одмах начини одело, да носи, хоћу да је видим у то обучену.
МАРИЈА
Добро, добро. (Пође,застаје.) А за друге, остале, јеси што донео? (Уђеусобу.)
ЈОВЧА
За које друге? И зашто да донесем?
МАРИЈА
(враћа се): Па и другима требао си шта да донесеш. Требао си свима у кући по нешто да донесеш а не само њој, па овима да је жао.
ЈОВЧА
Ако је коме жао нека иде одавде.
МАРИЈА
Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим да, можда, због тога они њу почну да мрзе...
ЈОВЧА
Јест, моји су сви. Али, ако су моји, ако сам их родио, ја сам се сваком и одужио. Сваки има да једе и да живи. А Васка, она је моја и хоћу да је моја. И ти, да не знаш да си је ти родила, ти си јој мати, и да ја, због ње, морам да те трпим — не би ми се овако ти сада преда мном... нити би још смела да ми сада ту... не би, јер би отишла и ти куда су отишле и оне друге, њихне матере. Али, овако, ну ми ти роди, њена мати постаде, и веза ми руке...
МАРИЈА
Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца. И не због тебе, него због ње, Васке, нећу после, кад опет одеш и кад те опет по неколико година нема, да они због тога, због тебе, што ти само њу гледаш, њу почну да мрзе, попреко да...
ЈОВЧА
Кога да мрзе? Ко је тај који би смео, усудио се?
МАРИЈА
Нико њу не мрзи, нико је попреко не гледа, али нећу ни да може то да...
ЈОВЧА
Ах, ти, ти! »Нећеш«, ти »нећеш«, ах за то твоје »нећу«, да си само друга а не њена мајка, сада би ти видела манастир или твоју мајку и браћу одакле сам те довео. Али, ти то знаш, и зато оволики језик и имаш. А сада, хајд иди, и тамо у чаршији покупуј па метни у бисаге и после раздај свима, као да сам и њима донео. (Љутито): Хајд, сада иди!
МАРИЈА
(одлази; силазиукујнуукојојнастанепотмуожагоркадонауђе).
Пауза.
МИТА и АНЂА
(излазе из кујне. Мита готово силом вуче Анђу за собом; пење се,чистећи успут одело и загледајући се; Анђа за њим скрушена).
ЈОВЧА
(кад их смотри, палећи цигару показује им да приђу и седну).
МИТА
(поклони се, седне ближе).
АНЂА
(оборена погледа, спусти се подаље).
ЈОВЧА
(Анђи): А шта ти? Како твоји? Где си ти? Што си чак тамо села, у крај? Јеси здрава? Како твоји?
АНЂА
(подиже се, понизно): Здрава сам, здрава.
МИТА
Није хтела да дође. Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо? Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника...
АНЂА
Немој Мито, немој одмах на њега.
ЈОВЧА
Како он, како »красник«, шта он ради?
АНЂА
(моли мимиком Миту да не говори).
МИТА
Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро. Мора да се говори, мора да се зна. Не могу (показујенаЈовчу), па после на мене све да баци, да сам ја за све крив.
АНЂА
Ниси, ниси крив.
МИТА
Нисам крив, и нећу да сам крив. Нећу да бата на мене после: какав сам ја твој брат и, како сам знао за то, што му нисам на време казао па да он њега, као што треба, за перчин ухвати... Не може се више, сестро, мора, мора да се каже... Ја теби лепо говорих: Гледај, гледај док бата Јовча није дошао, стежи га, не дај му да се толико проневаљали; али ти: Не могу, шта могу ја? Он је већ велики, већ домаћин, свој господар... »свој господар«, али, ено, већ виноград на Ћошци оде, и ону њиву већ је начео, преполовио...
АНЂА
Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши.
МИТА
А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си.
ЈОВЧА
Ама шта је, говорите.
МИТА
Па ето то, бато. Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син... Ти, као што знаш, кад ми даде оне паре да отворим дућан, трговину, ја од тих пара одвојих и дадох и њему, моме зету, њеном мужу, његовом оцу. И као што ми ти нареди, нисам хтео да му кажем да су то твоје паре, да се не би олењио, него сам казао да сам од другога, комшије, узео под интерес и да, ако не вратимо на време, да ће нам све продати. И, нећу душе да грешим, покојник све на време тачно врати, а од тога виде вајде, добро заради, купи баш тај виноград и ту њиву. А и она (показујенаАнђу) и она му је помагала. Али, она сигурно је знала да те паре нису моје већ да су то твоје, од тебе, бато, па само да се не обрука пред тобом, и она, дан и ноћ је са њим радила, помагала му је. И одужише се, вратише, помогоше се и подигоше се. Али покојник умре. Ти баш не беше овде, на путу беше. И ми ти лепо њега, сина, на његов, очев, занат дадосмо, да изучи, да га у дућану заступи. И он изучи добро, нећу душу да грешим, најбоље. Само кад хоће, може да скроји и сашије као нико други... Али, која вајда, кад он у дућану, за тезгом никад није. По механама, са девојкама, момцима, тамо је увек. У ком крају чаршије дућан узме, цео комшилук, све девојке упали. На свакој свадби, весељу, он је. На сабору због њега најбољи свирачи, најлепше место испред цркве, не може да се добије. И онда ора, песме, веселе. Ако славу слави, по три дана се пије и весели, као да је први, хаџијски син. И говорим овој: Зашто, море, зашто толики трошак? А она, као да сам јој крвник а не брат, као да јој зло мислим, чак се и обрецне на мене: И моја кућа нека је весела! одговара и гледа ме попреко. И поред њега, и деца нам се искварише. Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога. Не смем своје дете да изгрдим, избијем, јер знам да ће оно одмах код ње да бежи, и једва тамо код ње да остане, јер зна да ће она, тетка, да их крије, и они тамо код ње, с њим, да се веселе. А сада чујем: и пропио се, па не само то него, што је најгоре, поче и са кафанским женама...
АНЂА
Не чак и то...
МИТА
И то, и то, ја! И то с кафанским женама почео, па ће какву болест да навуче, па ће то у кућу да донесе и ево, и кућу, и нас, фамилију, да упропасти.
АНЂА
(очајнаипогледоммолига,пориче).
МИТА
То је, ја! Кад није, а зашто је зимус боловао, лежао?...
АНЂА
Није, није од тога. Него назебе, прозебао и зато је боловао, а не то, не... ох!
ЈОВЧА
(Мити): Хајд ти! (Анђи,којасетакођедиже,рукомдајезнакдаостане,дадођеближе.)
МИТА
(повлачисе,силази).
МАРИЈА
(којајестајаладоленакујинскимвратимаислушала,дочекујегапрекорно,пригушено): Ниси требао баш толико и све сада да кажеш Јовчи. Ниси требао, јер (показујенаАнђугоре) сад, од оволиког срама, шта јој још остаје? Или у свет да иде или у бунар да се дави!
МИТА
Неће, неће да се дави. И не могу ја више. Одавна сам ја чекао да кажем, да скинем са себе. Нећу после да сам ја крив, да ја нисам говорио, казао... А сад, ето она, и сад сама нека, како зна, говори, брани се... (Повлачесеукујну.)
ЈОВЧА
(Анђи,послепаузе): Па?
АНЂА
(поникнута,ћути).
ЈОВЧА
(нестрпљиво): Говори. Немам ја када, и нећу ја то. Је ли истина?
АНЂА
Истина.
ЈОВЧА
Све?
АНЂА
Па...
ЈОВЧА
Истина да је виноград продао?
АНЂА
Јесте.
ЈОВЧА
И њиву већ упола начео?
АНЂА
Јесте.
ЈОВЧА
И дућан празан, ништа у њему не ради?
АНЂА
То не знам.
ЈОВЧА
(плане): Па шта ти знаш?
АНЂА
(свапоникла,зајеца).
ЈОВЧА
Одмах да га ожениш, с првом која га хоће. Одмах, на мој трошак. Одмах, или ћу му као врапцу главче... и теби...
АНЂА
(захвално,хоћедамуногеобгрли): Ох, бато!
ЈОВЧА
(одбијаје): Ћут!
АНЂА
(унатрашкесеповлачиугушујућијецање,силазиибежилевоизакуће).
Чујесенакапијилупазвекира.
ВЕЛА
(истрчиизкујнеиотваравратанаједномкрилукапије).
ВЛАДИКА
(улази,благосиљаВелукојагаљубиуруку,погледанадоксат,полазистепеницама).
ВЕЛА
(отрчибрзогореЈовчи): Тато, ево владика иде!
ЈОВЧА
Ако је. Сигурно први пут долази.
ВЛАДИКА
(попеосе,идеЈовчи).
ЈОВЧА
(устаје): Ох, дедо, зар ти? Што ти да се трудиш? Зар место ја теби први да дођем, а то ти...
ВЛАДИКА
Остави, Јовчо.
ЈОВЧА
(љубимуруку): Благослови!
ВЛАДИКА
Де, де. Какав теби благослов! Теби не треба. Бог ти је и иначе дао све што желиш. Него, ја, јутрос, у цркви, за време службе, чух, па ево. (Седајунаминдерлук.) А зажелео сам те се, одавна те нисам видео. Колико већ година како ниси дошао?! Има већ читаве две године како си једнако на путу, по трговини. И како ти се не досади већ то и толико путовање?
ЈОВЧА
Па знаш, дедо, ти бар знаш: навикао сам се. А и тамо, свуда, као да сам у својој кући; свугде имам пријатеља, родбине. И тамо имам имања и своје куће.
ВЛАДИКА
Па и своје жене, Јовчо?
ЈОВЧА
Ех, било то.
ВЛАДИКА
Ако је било. И нека је било. За тебе је, Јовчо, све, и алал ти вера! Не да кажеш да ти сад ово у очи ласкам, или ма шта... Али, и кад ниси овде, колико те пута спомињем и хвалим Бога што си ти. Јер, да тебе нема, шта би од нас, од ове цркве и вере било?!
ЈОВЧА
Па, зар вас је ко дирао?
ВЛАДИКА
А, не. Ко сме? Још када се чуло да си био у Стамболу, и тамо код самога цара... А зар мога, Јовча, код самога цара и код везира да одеш?
ЈОВЧА
Та, морао сам. А да се може увек, то ти већ знаш. Само неколико кеса, и све се може. Али, морао сам...
СОФИЈА и ВЕЛА
(доносепослужењезавладику,служењегаиЈовчу,пасеизмичу).
ВЛАДИКА
(гледазањима,Јовчи): И срећан си, Јовча. Сва ти деца добра, и синови, и снахе.
ЈОВЧА
(сдосадом): Деца добра, ама им матере не ваљаше, те их отерах. А и ову бих...
ВЛАДИКА
А немој, Јовчо, доста си их. Доста!
ЈОВЧА
А и ову бих, и ову! Јер, дедо, ти већ то не можеш да знаш, свештено си лице: али, све оне, жене, ништа нису. Само све оне гледају да те преваре: док је немаш, не узмеш за жену, мислиш да је она Бог зна шта, да је она то што мислиш, желиш, сањаш, а кад оно после — ништа! И зато, нека је грех, ма шта, не могу после да их гледам, трпим. И зато, то сам грешан, признајем, ако саме нису хтеле, миром, мирно да иду, добивале су онда манастир, и квит.
ВЛАДИКА
Било то, било, сад неће више.
ЈОВЧА
И ову бих, и ову, али Васку ми роди. Неку срећу имала што ми њу роди, а иначе...
ВЛАДИКА
А Васка ти је, нека је, хвала Богу, жива и здрава, што нико нема. Гледам: израсла је, развила се и под небом мучно да је такве има.
ЈОВЧА
(тронут): То ми је, дедо, све. То, моја Васка, то је све што имам, што сам имао, и што ћу имати. то је све моје, и ништа више.
ВЛАДИКА
Ако, ако, Јовчо. Нека ти је жива, здрава! Па, како је, дао Бог, већ израсла, ушла у године, нека се са срећом нађе и каква прилика, муж...
ЈОВЧА
(плане): Каква »прилика«? Какав »муж«? Ко за њу муж?! За мене нема зета!
ВЛАДИКА
Толики је, најбољи, од кад тражили, а ти не даш, и не даш. Како да нема?!
ЈОВЧА
(одлучно): Нема!
ВЛАДИКА
(одсечно): »Нема«, јер га ти нећеш.
ЈОВЧА
(јошодлучније): Нема!
ВЛАДИКА
(загледамуседубокоуочи,приближившисе): Нећеш, јер ти не треба. Не даш је... другом!
ЈОВЧА
(разумесумњу,плане,уплашисеодпомислидасвет,ивладика,сумњајудаонсам,отац,немаштосВаском;журиседатусумњуотклони;сасвимсеприближујеузвладику,гледамууочиправо,силно): Дедо! Знаш: човек, цео век жедан, тражи нешто. Не нађе то. Па... дигне руке, прегори. Али, жедан, бар хлад да нађе! Ни то нема. Сам он узме, посади дрвце, чува, пази да оно порасте, те бар ту, ако не жеђ да угаси а оно хлад да нађе... Дрвце порасте, зазелени, захлади... Али, око њега нигде, нигде бор, јаблан, све сучке... (Уносисебесноувладику;гледагашироко,очајно,упињеседагаонразуме): Е сад, бива ли да то дрвце одсечем, дам, вежем га за сучку? Бива ли? Кажи де!...
ВЛАДИКА
(уступајућикаоподнекимтеретом,слежераменима,дижесе,полази): Јовчо, синко. Не разбирам што говориш, али знам, осећам... Ради што знаш... (Застаје.) Ама, мислим: ако нема овде... Ти си бар пропутовао свет, имаш свуда пријатеље, познанике, па зар ни тамо нема? Или, ниси тражио?... (Одлазитихо.)
ЈОВЧА
(остајезанесен,узрујан,уполусвести,савијацигаруипали,пијежурноракију.Готовошапатом): »Не даш је другом!« 
ВАСКА
(излазиизсвојесобе,унезверена;кадвидиЈовчупођебржекњемусболнимосмехом): Ох, тато, где си? (Љубимуруку,клекне,клоне,загњурујемуглавунагруди.)
ЈОВЧА
(тргнесе): Ту сам, ћери, ту. (Подтеретомсумњекојујеразумеоизвладичинихречи,састрахомодсветадаихневиди,полакојеодгурујеодсебе,дабијеибољемогаогледати): Тако си унезверена, окупана у зноју, и као убијена. Шта ти је?
ВАСКА
(силомсесмешећи): Ништа, тата.
ЈОВЧА
Да ниси што страшно сањала?
ВАСКА
(трзасе): Ех, ништа то!
ЈОВЧА
Да ниси болна? Да ти није тешко?
ВАСКА
(понизно,стидљивоалиубијеноиболно): Ништа ми није.
ЈОВЧА
(уизговоруњеномосећаболњен,иуболунекивелики,нем,горакпрекорњему): »Ништа«? (Сгорчином): Видим ја, видим. (Тешкомудајегледатакву,хоћедајеобрадујеиуклони,дабиостаосамсамислимакојегаспопадају): Да видиш што ти је тата донео! Иди матери. И одмах да ти кроји, одмах, да...
ВАСКА
(једваштопоказујезнакенекерадозналостиирадости,одлазиисилазинемарно,уморно).
ЈОВЧА
(гледазањом;савтрептиодгрозесећајућисеречивладичиних,којепонавља): »Не даш је другом!« (Сосећајеммржњенатогнезнаногјошмладожењу,раскопчавајућиминтаниогрлицу,бесно,ситећисесебисамом): Немаш куд више, Јовчо: мораш! (Клоненаминдерлук). Мораш!... Ако не њега, бар кућу, пријатеље да нађеш... Мораш! Одмах, што пре! Мораш!...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Борисав Станковић, умро 1927, пре 97 година.