Jovča/I

Jovča
Pisac: Borisav Stanković

II→

I

U dnu dvospratna kuća, s tremom i od pola s doksatom na stubovima, pod širokom strejom. Levo, od trema na doksat vode drvene stepenice. Gore, na sredini, do uzlaza stepenica dvoja vrata, jedno do drugih, zatvorena, sobe justrana od njih po dva prozora, zatvorena, sa spuštenim zavesama. Desno, na doksatu, ispod prozora, minderluk s jastucima, zastrven ćilimom. Dole, pod desnim vratima, veća, kujinska vrata, otvorena; desno od njih dva manja prozora, otvorena. Pod stepenicama vrata od podruma i prozorče s rešetkama gvozdenim. Pod tremom i dalje pred kućom, kaldrma, sve do velike dvokrilne kapije na svod, levo, do koje se vidi i deo zida. Levo ide sno oko kuće lisnate voćke. Uza stubove, i uz doksat, čak do krova, penju se loze,čardaklije.

Letnje jutro.

MARIJA
(na doksatu namešta po minderluku jastuke, ide polako, u čarapama, osluškuje pred obojim vratima, tiho posluje).
MAGDA
(dolazi s leva iza kuće, pod stepenice, spazi snahu svoju gore): Došao?
MARIJA
(prstom na ustima daje jojznak da ne viče): Došao!
MAGDA
(skinula nanule, u čarapama penje se na doksat tiho, ljubeći se sasnahom): Kada?
MARIJA
Sinoć. Ne znam zašto, tek mi kao da smo znali, te sinoć ne odosmo na sedenje kod Aritonovih. Srećom, kao da smo znali, te nas zateče kod kuće, inače ko zna...
MAGDA
Ako, ako. Zato onaj moj, sin, sigurno čuo u čaršiji, pa sinoć eto ga kući i jutros rano i pravo u dućan. A ne kao drugi put ako u zoru iz mehane dođe... (Želeći da se dodvori Jovči, računajući da on može čuti, podiže glas): Ako, ako, došao, ja! došao sveti Ilija!
MARIJA
(uplašeno): Ćuti! Nemoj glasno. Nemoj da te čuje! Možda ne spava, možda se probudio, pa da ne čuje larmu... (Gotovo je gura,te ova tiho silazi, pod stepenicama natiče nanule i gubise levo).
NACA
(dolazi s desna iza kuće, kroz voće, otrči pod stepenice): Tetko, je li istina da je bata došao? Otac bio u crkvi i tamo čuo, i poslao me da vidim...
MARIJA
(maše joj rukom da ne larma): Došao je, došao.
NACA
(otrči iza kuće desno).
SLUGA
(dolazi s leva i staje pod doksat): Da otvorim kapiju? Konje i kola da izvodim?
MARIJA
Ne, ne smeš, ne smeš. Dok se on ne digne, on ne obuče, i ode — ne smeš ništa. Nemoj da kapija počne da škripi, konji i kola da lupaju i da se zbog toga on probudi, pa znaš posle...
SLUGA
E pa kako ću? (Pokazuje na sunce.) Eto već otkada je dan a toliki posao čeka. Ne znam, da opet ja ne budem kriv...
MARIJA
Kako »ne znaš«? Ti bar znaš. Znaš da kada on dođe, da se ne sme ništa po kući, da se lupa, dok se on ne probudi. I kada znaš, bar ti ćuti. I idi tamo, dole, ako sad ovi, familija i rodbina naša, dolaze, zadržavaj, ne daj da se ovamo penju, larmaju.
SLUGA
(odlazi levo).
MARIJA
(gleda oko sebe da li je sve uredu. Kada vidi da ispred njegove sobe do praga još nisu donesene očišćene cipele i nisu spremljeni legen, ibrik i peškir za umivanje, sva preplašena okreće se i, nad stepenicama, viče prigušenim glasom): Sofija, Velo, gde ste, more? Brzo ovamo!
SNAHE SOFIJA i VELA
(istrče iz kujne, dole: Sofija nosi među prstima očišćene cipele; Vela nosi legen, ibrik i peškir; penju se u čarapama na čardak).
MARIJA
Pa gde ste, za Boga?
SOFIJA
Pa tu smo, nano. Ne možemo od onih dole da se okrenemo. Već se svi iskupili. Svi se zbili, pa od njih čovek ne može da se makne.
Iz Jovčine sobe, desno, čuje se kašalj.
SOFIJA
(ostavlja cipele na kraj praga).
VELA
(spušta legen na stolicu koju joj namešta svekrva).
JOVČA
(izlazi. Pruža ruke ka legenu da se umiva): Daj!
VELA
(poliva ga).
MARIJA
(Sofiji, pokazujući na sobu): Idi i otvori prozore.
SOFIJA
(odlazi u sobu i diže zavese, otvara prozore, rasprema postelju).
JOVČA
(umiva se; briše se peškirom koji mu Vela dodaje): Pa kako si ti? Jesi zdrava?
VELA
Jesam, tato.
JOVČA
Kako deca?
VELA
Zdrava su.
JOVČA
Kako onaj tvoj?
VELA
Pa ti, tato, najbolje znaš kakav je...
JOVČA
dok ga nisam oženio tobom, ja sam znao kakav je, ali sada ti treba da znaš... I sinoć prolazim pored čivluka i vidim da je tamo nešto menjao, neke štale premeštao. Šta je on imao tamo da se meša?
VELA
Pa ne znam, tato. Valjda s tobom se za to razgovarao pa to činio. Ne znam. (Prihvata peškir koji joj Jovča vraća.)
JOVČA
E, e...
SOFIJA
(iznosi pojas i odelo gornje; ona i Vela drže pojas kojim se Jovča opasuje).
JOVČA
(spušta se na minderluk, pruža noge).
SOFIJA
(donosi cipele i navlači mu ih na noge).
VELA
(primiče mu sofru na kojoj su već postavljeni ibrik s kavom, sa šoljama, s tacnom duvana, i posluženjem).
SOFIJA
(služi ga slatkim i vodom).
VELA
(sipa u šolju kavu, pravi cigaru i meće je u muštiklu i približuje).
SOFIJA i VELA
(odnoseći legen, ibrik, peškir, silaze u kujnu, iz koje izviruju ženske; sve se gubi u dubini tame kujinske).
JOVČA
(pali, puši, i srče kavu; okreće se ženi): A ti... šta je?
MARIJA
(stojeći do zida, pognuta): Ništa.
JOVČA
Kako sinovi, snahe? Kako čivčije i berićet?
MARIJA
Pa kao što znaš, tako je.
JOVČA
Jeste zdravi?
MARIJA
Zdravi.
JOVČA
A Vaska? Kako ona?
MARIJA
Zdrava je.
JOVČA
Zdrava? Nije bolovala? Da ti ne kriješ?...
MARIJA
Nije, nije. Videćeš je već kakva je.
JOVČA
Znam ja kolika je. Ali, kamo je? Gde je?
MARIJA
Sigurno nije još ustala. Šta ću? Znaš, ti si je tako razmazio pa i od tebe duže spava.
JOVČA
Ako, ako. Je li čula da sam došao?
MARIJA
Nije. Nisam htela da je budim.
JOVČA
Ako, ako... Dobro, što je nisi budila. Neka spava, neka se odmara. Ama, da nije ona bolovala, bila bolesna, a ti me sad lažeš, kriješ? Jer, snevao sam je, toliko puta sam je snevao, pa sam se bojao...
MARIJA
Nije, nije nikad bila bolesna, uvek je bila zdrava.
JOVČA
E, ako... Dobro samo kad to nije. (Odobrovoljen): Sada idi tamo (pokazujesobu) i tamo iz bisaga izvadi neke svile i basme što sam za nju doneo. Ali, da od toga odmah načini odelo, da nosi, hoću da je vidim u to obučenu.
MARIJA
Dobro, dobro. (Pođe,zastaje.) A za druge, ostale, jesi što doneo? (Uđeusobu.)
JOVČA
Za koje druge? I zašto da donesem?
MARIJA
(vraća se): Pa i drugima trebao si šta da doneseš. Trebao si svima u kući po nešto da doneseš a ne samo njoj, pa ovima da je žao.
JOVČA
Ako je kome žao neka ide odavde.
MARIJA
Svi su tvoji. Pa nemoj tako. Deca su ti kako oni tako i Vaska. I ne samo njoj da donosiš, samo nju da kitiš, a ove druge i ne gledaš, pa se bojim da, možda, zbog toga oni nju počnu da mrze...
JOVČA
Jest, moji su svi. Ali, ako su moji, ako sam ih rodio, ja sam se svakom i odužio. Svaki ima da jede i da živi. A Vaska, ona je moja i hoću da je moja. I ti, da ne znaš da si je ti rodila, ti si joj mati, i da ja, zbog nje, moram da te trpim — ne bi mi se ovako ti sada preda mnom... niti bi još smela da mi sada tu... ne bi, jer bi otišla i ti kuda su otišle i one druge, njihne matere. Ali, ovako, nu mi ti rodi, njena mati postade, i veza mi ruke...
MARIJA
Ne kažem ništa. Samo nije lepo. Ako meni nisu svi jedno, nisam im mati, tebi su svi jedno. Svi su tvoja deca. I ne zbog tebe, nego zbog nje, Vaske, neću posle, kad opet odeš i kad te opet po nekoliko godina nema, da oni zbog toga, zbog tebe, što ti samo nju gledaš, nju počnu da mrze, popreko da...
JOVČA
Koga da mrze? Ko je taj koji bi smeo, usudio se?
MARIJA
Niko nju ne mrzi, niko je popreko ne gleda, ali neću ni da može to da...
JOVČA
Ah, ti, ti! »Nećeš«, ti »nećeš«, ah za to tvoje »neću«, da si samo druga a ne njena majka, sada bi ti videla manastir ili tvoju majku i braću odakle sam te doveo. Ali, ti to znaš, i zato ovoliki jezik i imaš. A sada, hajd idi, i tamo u čaršiji pokupuj pa metni u bisage i posle razdaj svima, kao da sam i njima doneo. (Ljutito): Hajd, sada idi!
MARIJA
(odlazi; silaziukujnuukojojnastanepotmuožagorkadonauđe).
Pauza.
MITA i ANĐA
(izlaze iz kujne. Mita gotovo silom vuče Anđu za sobom; penje se,čisteći usput odelo i zagledajući se; Anđa za njim skrušena).
JOVČA
(kad ih smotri, paleći cigaru pokazuje im da priđu i sednu).
MITA
(pokloni se, sedne bliže).
ANĐA
(oborena pogleda, spusti se podalje).
JOVČA
(Anđi): A šta ti? Kako tvoji? Gde si ti? Što si čak tamo sela, u kraj? Jesi zdrava? Kako tvoji?
ANĐA
(podiže se, ponizno): Zdrava sam, zdrava.
MITA
Nije htela da dođe. Jedva je dovedoh. Neće. Veli: što ću i ja tamo? Neće, ja; neće, jer zna da mora za njenoga onoga sina, krasnika...
ANĐA
Nemoj Mito, nemoj odmah na njega.
JOVČA
Kako on, kako »krasnik«, šta on radi?
ANĐA
(moli mimikom Mitu da ne govori).
MITA
Što me gledaš, što me moliš? Ne može više, sestro. Mora da se govori, mora da se zna. Ne mogu (pokazujenaJovču), pa posle na mene sve da baci, da sam ja za sve kriv.
ANĐA
Nisi, nisi kriv.
MITA
Nisam kriv, i neću da sam kriv. Neću da bata na mene posle: kakav sam ja tvoj brat i, kako sam znao za to, što mu nisam na vreme kazao pa da on njega, kao što treba, za perčin uhvati... Ne može se više, sestro, mora, mora da se kaže... Ja tebi lepo govorih: Gledaj, gledaj dok bata Jovča nije došao, steži ga, ne daj mu da se toliko pronevaljali; ali ti: Ne mogu, šta mogu ja? On je već veliki, već domaćin, svoj gospodar... »svoj gospodar«, ali, eno, već vinograd na Ćošci ode, i onu njivu već je načeo, prepolovio...
ANĐA
Ako, od oca mu je ostalo i očevo a ne tuđe jede i troši.
MITA
A, tako! Tako ti! Baš mi je milo. Tako. Bar eto i sam bata neka to vidi i čuje kakva si.
JOVČA
Ama šta je, govorite.
MITA
Pa eto to, bato. Znaš onog njenog. Možda ga se i sećaš: kad je bio mali dolazio je i on ovamo, igrao se sa decom. Pa sad eto taj njen sin... Ti, kao što znaš, kad mi dade one pare da otvorim dućan, trgovinu, ja od tih para odvojih i dadoh i njemu, mome zetu, njenom mužu, njegovom ocu. I kao što mi ti naredi, nisam hteo da mu kažem da su to tvoje pare, da se ne bi olenjio, nego sam kazao da sam od drugoga, komšije, uzeo pod interes i da, ako ne vratimo na vreme, da će nam sve prodati. I, neću duše da grešim, pokojnik sve na vreme tačno vrati, a od toga vide vajde, dobro zaradi, kupi baš taj vinograd i tu njivu. A i ona (pokazujenaAnđu) i ona mu je pomagala. Ali, ona sigurno je znala da te pare nisu moje već da su to tvoje, od tebe, bato, pa samo da se ne obruka pred tobom, i ona, dan i noć je sa njim radila, pomagala mu je. I odužiše se, vratiše, pomogoše se i podigoše se. Ali pokojnik umre. Ti baš ne beše ovde, na putu beše. I mi ti lepo njega, sina, na njegov, očev, zanat dadosmo, da izuči, da ga u dućanu zastupi. I on izuči dobro, neću dušu da grešim, najbolje. Samo kad hoće, može da skroji i sašije kao niko drugi... Ali, koja vajda, kad on u dućanu, za tezgom nikad nije. Po mehanama, sa devojkama, momcima, tamo je uvek. U kom kraju čaršije dućan uzme, ceo komšiluk, sve devojke upali. Na svakoj svadbi, veselju, on je. Na saboru zbog njega najbolji svirači, najlepše mesto ispred crkve, ne može da se dobije. I onda ora, pesme, vesele. Ako slavu slavi, po tri dana se pije i veseli, kao da je prvi, hadžijski sin. I govorim ovoj: Zašto, more, zašto toliki trošak? A ona, kao da sam joj krvnik a ne brat, kao da joj zlo mislim, čak se i obrecne na mene: I moja kuća neka je vesela! odgovara i gleda me popreko. I pored njega, i deca nam se iskvariše. Eto moja, rođena, već velika deca, sinovi i ćerke, više se druže, više vole njega nego ma koga. Ne smem svoje dete da izgrdim, izbijem, jer znam da će ono odmah kod nje da beži, i jedva tamo kod nje da ostane, jer zna da će ona, tetka, da ih krije, i oni tamo kod nje, s njim, da se vesele. A sada čujem: i propio se, pa ne samo to nego, što je najgore, poče i sa kafanskim ženama...
ANĐA
Ne čak i to...
MITA
I to, i to, ja! I to s kafanskim ženama počeo, pa će kakvu bolest da navuče, pa će to u kuću da donese i evo, i kuću, i nas, familiju, da upropasti.
ANĐA
(očajnaipogledommoliga,poriče).
MITA
To je, ja! Kad nije, a zašto je zimus bolovao, ležao?...
ANĐA
Nije, nije od toga. Nego nazebe, prozebao i zato je bolovao, a ne to, ne... oh!
JOVČA
(Miti): Hajd ti! (Anđi,kojasetakođediže,rukomdajeznakdaostane,dadođebliže.)
MITA
(povlačise,silazi).
MARIJA
(kojajestajaladolenakujinskimvratimaislušala,dočekujegaprekorno,prigušeno): Nisi trebao baš toliko i sve sada da kažeš Jovči. Nisi trebao, jer (pokazujenaAnđugore) sad, od ovolikog srama, šta joj još ostaje? Ili u svet da ide ili u bunar da se davi!
MITA
Neće, neće da se davi. I ne mogu ja više. Odavna sam ja čekao da kažem, da skinem sa sebe. Neću posle da sam ja kriv, da ja nisam govorio, kazao... A sad, eto ona, i sad sama neka, kako zna, govori, brani se... (Povlačeseukujnu.)
JOVČA
(Anđi,poslepauze): Pa?
ANĐA
(poniknuta,ćuti).
JOVČA
(nestrpljivo): Govori. Nemam ja kada, i neću ja to. Je li istina?
ANĐA
Istina.
JOVČA
Sve?
ANĐA
Pa...
JOVČA
Istina da je vinograd prodao?
ANĐA
Jeste.
JOVČA
I njivu već upola načeo?
ANĐA
Jeste.
JOVČA
I dućan prazan, ništa u njemu ne radi?
ANĐA
To ne znam.
JOVČA
(plane): Pa šta ti znaš?
ANĐA
(svaponikla,zajeca).
JOVČA
Odmah da ga oženiš, s prvom koja ga hoće. Odmah, na moj trošak. Odmah, ili ću mu kao vrapcu glavče... i tebi...
ANĐA
(zahvalno,hoćedamunogeobgrli): Oh, bato!
JOVČA
(odbijaje): Ćut!
ANĐA
(unatraškesepovlačiugušujućijecanje,silaziibežilevoizakuće).
Čujesenakapijilupazvekira.
VELA
(istrčiizkujneiotvaravratanajednomkrilukapije).
VLADIKA
(ulazi,blagosiljaVelukojagaljubiuruku,pogledanadoksat,polazistepenicama).
VELA
(otrčibrzogoreJovči): Tato, evo vladika ide!
JOVČA
Ako je. Sigurno prvi put dolazi.
VLADIKA
(popeose,ideJovči).
JOVČA
(ustaje): Oh, dedo, zar ti? Što ti da se trudiš? Zar mesto ja tebi prvi da dođem, a to ti...
VLADIKA
Ostavi, Jovčo.
JOVČA
(ljubimuruku): Blagoslovi!
VLADIKA
De, de. Kakav tebi blagoslov! Tebi ne treba. Bog ti je i inače dao sve što želiš. Nego, ja, jutros, u crkvi, za vreme službe, čuh, pa evo. (Sedajunaminderluk.) A zaželeo sam te se, odavna te nisam video. Koliko već godina kako nisi došao?! Ima već čitave dve godine kako si jednako na putu, po trgovini. I kako ti se ne dosadi već to i toliko putovanje?
JOVČA
Pa znaš, dedo, ti bar znaš: navikao sam se. A i tamo, svuda, kao da sam u svojoj kući; svugde imam prijatelja, rodbine. I tamo imam imanja i svoje kuće.
VLADIKA
Pa i svoje žene, Jovčo?
JOVČA
Eh, bilo to.
VLADIKA
Ako je bilo. I neka je bilo. Za tebe je, Jovčo, sve, i alal ti vera! Ne da kažeš da ti sad ovo u oči laskam, ili ma šta... Ali, i kad nisi ovde, koliko te puta spominjem i hvalim Boga što si ti. Jer, da tebe nema, šta bi od nas, od ove crkve i vere bilo?!
JOVČA
Pa, zar vas je ko dirao?
VLADIKA
A, ne. Ko sme? Još kada se čulo da si bio u Stambolu, i tamo kod samoga cara... A zar moga, Jovča, kod samoga cara i kod vezira da odeš?
JOVČA
Ta, morao sam. A da se može uvek, to ti već znaš. Samo nekoliko kesa, i sve se može. Ali, morao sam...
SOFIJA i VELA
(donoseposluženjezavladiku,služenjegaiJovču,paseizmiču).
VLADIKA
(gledazanjima,Jovči): I srećan si, Jovča. Sva ti deca dobra, i sinovi, i snahe.
JOVČA
(sdosadom): Deca dobra, ama im matere ne valjaše, te ih oterah. A i ovu bih...
VLADIKA
A nemoj, Jovčo, dosta si ih. Dosta!
JOVČA
A i ovu bih, i ovu! Jer, dedo, ti već to ne možeš da znaš, svešteno si lice: ali, sve one, žene, ništa nisu. Samo sve one gledaju da te prevare: dok je nemaš, ne uzmeš za ženu, misliš da je ona Bog zna šta, da je ona to što misliš, želiš, sanjaš, a kad ono posle — ništa! I zato, neka je greh, ma šta, ne mogu posle da ih gledam, trpim. I zato, to sam grešan, priznajem, ako same nisu htele, mirom, mirno da idu, dobivale su onda manastir, i kvit.
VLADIKA
Bilo to, bilo, sad neće više.
JOVČA
I ovu bih, i ovu, ali Vasku mi rodi. Neku sreću imala što mi nju rodi, a inače...
VLADIKA
A Vaska ti je, neka je, hvala Bogu, živa i zdrava, što niko nema. Gledam: izrasla je, razvila se i pod nebom mučno da je takve ima.
JOVČA
(tronut): To mi je, dedo, sve. To, moja Vaska, to je sve što imam, što sam imao, i što ću imati. to je sve moje, i ništa više.
VLADIKA
Ako, ako, Jovčo. Neka ti je živa, zdrava! Pa, kako je, dao Bog, već izrasla, ušla u godine, neka se sa srećom nađe i kakva prilika, muž...
JOVČA
(plane): Kakva »prilika«? Kakav »muž«? Ko za nju muž?! Za mene nema zeta!
VLADIKA
Toliki je, najbolji, od kad tražili, a ti ne daš, i ne daš. Kako da nema?!
JOVČA
(odlučno): Nema!
VLADIKA
(odsečno): »Nema«, jer ga ti nećeš.
JOVČA
(jošodlučnije): Nema!
VLADIKA
(zagledamusedubokouoči,približivšise): Nećeš, jer ti ne treba. Ne daš je... drugom!
JOVČA
(razumesumnju,plane,uplašiseodpomislidasvet,ivladika,sumnjajudaonsam,otac,nemaštosVaskom;žurisedatusumnjuotkloni;sasvimsepribližujeuzvladiku,gledamuuočipravo,silno): Dedo! Znaš: čovek, ceo vek žedan, traži nešto. Ne nađe to. Pa... digne ruke, pregori. Ali, žedan, bar hlad da nađe! Ni to nema. Sam on uzme, posadi drvce, čuva, pazi da ono poraste, te bar tu, ako ne žeđ da ugasi a ono hlad da nađe... Drvce poraste, zazeleni, zahladi... Ali, oko njega nigde, nigde bor, jablan, sve sučke... (Unosisebesnouvladiku;gledagaširoko,očajno,upinjesedagaonrazume): E sad, biva li da to drvce odsečem, dam, vežem ga za sučku? Biva li? Kaži de!...
VLADIKA
(ustupajućikaopodnekimteretom,sležeramenima,dižese,polazi): Jovčo, sinko. Ne razbiram što govoriš, ali znam, osećam... Radi što znaš... (Zastaje.) Ama, mislim: ako nema ovde... Ti si bar proputovao svet, imaš svuda prijatelje, poznanike, pa zar ni tamo nema? Ili, nisi tražio?... (Odlazitiho.)
JOVČA
(ostajezanesen,uzrujan,upolusvesti,savijacigaruipali,piježurnorakiju.Gotovošapatom): »Ne daš je drugom!«
VASKA
(izlaziizsvojesobe,unezverena;kadvidiJovčupođebržeknjemusbolnimosmehom): Oh, tato, gde si? (Ljubimuruku,klekne,klone,zagnjurujemuglavunagrudi.)
JOVČA
(trgnese): Tu sam, ćeri, tu. (Podteretomsumnjekojujerazumeoizvladičinihreči,sastrahomodsvetadaihnevidi,polakojeodgurujeodsebe,dabijeiboljemogaogledati): Tako si unezverena, okupana u znoju, i kao ubijena. Šta ti je?
VASKA
(silomsesmešeći): Ništa, tata.
JOVČA
Da nisi što strašno sanjala?
VASKA
(trzase): Eh, ništa to!
JOVČA
Da nisi bolna? Da ti nije teško?
VASKA
(ponizno,stidljivoaliubijenoibolno): Ništa mi nije.
JOVČA
(uizgovorunjenomosećabolnjen,iubolunekiveliki,nem,gorakprekornjemu): »Ništa«? (Sgorčinom): Vidim ja, vidim. (Teškomudajegledatakvu,hoćedajeobradujeiukloni,dabiostaosamsamislimakojegaspopadaju): Da vidiš što ti je tata doneo! Idi materi. I odmah da ti kroji, odmah, da...
VASKA
(jedvaštopokazujeznakenekeradoznalostiiradosti,odlaziisilazinemarno,umorno).
JOVČA
(gledazanjom;savtreptiodgrozesećajućiserečivladičinih,kojeponavlja): »Ne daš je drugom!« (Sosećajemmržnjenatogneznanogjošmladoženju,raskopčavajućimintaniogrlicu,besno,sitećisesebisamom): Nemaš kud više, Jovčo: moraš! (Klonenaminderluk). Moraš!... Ako ne njega, bar kuću, prijatelje da nađeš... Moraš! Odmah, što pre! Moraš!...

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Borisav Stanković, umro 1927, pre 97 godina.