Јован Поповић и Коруна војвода
Заплакала Милка навеста
пред Велигден на недељу дана
Па гу пита Поповић Јоване:
„Ја што плачеш, моја верна љубо,
зашто квариш твоје бело лице?“ 5
Ал говори Милка невеста:
„Чујеш ли ме, мили господару.
како не би ја јадна плакала:
ево има девет годин' дана
како несам ја мајку видела, 10
нити мајку, нити милу браћу.“
Тада рече Поповић Јоване:
„Бре, не плачи, моја верна љубо,
Ја кад дође први дан Велигден.
ће идемо у бабу на гости, 15
и у бабу и у миле шуре.“
Па кад дође први дан Велигден,
тада рече Поповић Јоване:
„Ја се спреми, моја верна љубо,
ће идемо у бабу на гости." 20
Па се спреми Милкана невеста
и спреми се Поповић Јоване,
па јанаше њини силни коњи;
па пођоше по друми широки.
Који ги виде, мерак му остаде: 25
„Добар јунак и добра невеста!"
Кад дођоше до Корун планину
тада рече Поповић Јоване:
„Ја скини се, моја верна љубо,
да се овде добро одморимо. 30
Кад пођемо уз Корун планину,
тад ти нема никаквог одмора."
Туј се они добро одморише,
па јанаше њини силни коњи,
па пођоше кроз пусту планину. 35
Куд је срећа туј је и несрећа;
Јована је дремка оборила,
оће Јован од коња да падне.
Тада рече Поповић Јоване:
„Ја запевај, моја верна љубо, 40
да би ми се дремка отргнала."
Ал’ говори Милкана невеста:
„Не смем, не смем, мили господару,
да запевам у пусту планину,
тој ће чује Коруна војвода, 45
па ће он нас овде да сачека,
и ће буде несрећа голема.”
Тада рече Поповић Јоване:
„Викни, кучко, главу ти одсеко!"
И повуче сабљу из ножницу. 50
Заплака се Милкана невеста,
па је она гласно запевала.
Тој дочуја Коруна војвода,
па дозива седамдесет друга:
„Чујете ли, моје верно друштво, 55
ето иде Поповић Јоване,
и сас њега моја вереница!
Како ћемо њега погубити?"
Сви ајдуци ником поникнаше,
и у црну земљу погледаше. 60
Ал’ не гледа Грче Претворвера:
„Чујеш ли ме, Коруно војводо,
ако м’ дадеш ђоку његовога,
ја ћу њега л’сно да преварим,
јер он ти јз млого севаплија." 65
Тада рече Коруна војвода:
„Дајем ти га сас све жеље моје,
сал да узнем моју вереницу!"
Тој кад зачу Грче Претворвера,
он облачи просјачко одело, 70
и узима теј божјачке гусле,
па изађе у среди планине,
па он гуди, гора одговара.
Наилази Поповић Јоване,
па се маши у свил’ни џепови, 75
па му даје три дуката жута.
Ал’ говори Грче Претворверче:
„Аман море, делијо незнана,
изнеси ме из пусте планине,
ја сам, море, и ћорав и сакат, 80
ће ме једев тија сури вуци,
сури вуци и теј суре мечке!"
Јован ти је срца милостива,
па одјаши ђоку крилатога;
па га фати за десницу руку, 85
па га баци коњу поза себе.
Па су силни коњи потерали.
У силину неје приметија,
а Грче му руку савезало
у рамена сас свилни гајтани. 90
Кад изашли у поље широко,
ал’ на друми Коруна војвода,
и сас њега седамдесет друга.
Грче скочи од ноња у јендек.
Ал’ говори Милкана невеста: 95
„Видиш, Јово, мили господару,
ено ти га Коруна војвода,
и сас њега седамдесет друга,
сад ће буде несрећа голема."
Ал говори Поповић Јоване: 100
„Бре, не бој се, моја верна љубо,
док је мене сабља из ножнице."
Проговара Поповић Јоване:
„Помоз бога, Коруна војводо!"
Ал му рече Коруна војвода: 105
„Не помогја тебе, српска курво!
Та ти ли се, море болан, нађе
да ми узнеш моју вереницу!"
Па му вати коња за дизгине.
Јован тргна сабљу из ножнице, 110
гајтани му месо пресекоше,
и из руке црна крвца проли.
Па кад виде Поповић Јоване,
па си боцну ђоку сас мамузе,
ђока лети по тој ведро небо. 115
Али ђока што га љуба јаши,
он завришта, до бога се чује:
„Аман море, мили господару,
та куде ме ти мене остављаш?"
Јован ти је срца жалостива: 120
„Сиђи, ђоко, на туј црну земљу,
може да је од бога суђено
да ми овде живот изгубимо."
Сиђе ђока на туј црну земљу.
А Коруна сабљу је извукја 125
да Јовану скине русу главу.
Тада рече Поповић Јоване:
„Чујеш ли ме, Коруно војводо,
ја сам везан, а ти си одвезан,
жалосно је, Коруно војводо, 130
да јунака везаног погубиш;
него да се оба уватимо,
уватимо у кости јуначке;
па кад мене везаног обориш,
све ти просто — главу да ми скинеш!" 135
Превари се Коруна војвода,
увати се у кости јуначке;
Јован везан, Коруна одвезан,
па се они јуначки понеше.
Од Јована беле пене падав, 140
од Коруна мутне и крваве.
Тада рече Коруна војвода:
„А што чекаш, моја вереницо,
што не тргнеш сабљу из ножницу
да посечеш овој српско куче? 145
Зар не знајеш, моја веренице,
та како смо љубав проводили,
проводили три године дана!
И ја имам три товара благо,
све ћу тебе златом да окујем!" 150
Превари се Милкана невеста,
па повуче сабљу из ножницу,
па потеже Јову да удари,
ал’ је Јован јунак одскочија,
те га сабља мало доватила, 155
на главу му кожу одељала,
и пресекла свилени гајтани.
Ту је Јови тврда срећа била,
па кад трже сабљу из ножницу,
те посече Коруна војводу, 160
а и њум гу лако ударија,
исекја гу на мали комати.
Па кад јурну ђоку крилатога,
побегоше по гору ајдуци.
Па увати Грче Претворверу, 165
исече му ноге до колена,
изврти му обе црне очи.
Па му Јова овако говори:
„Ајде сада, Грче Превтворверче,
па ти гуди како божјак ради!“ 170
Па сарани Милкану невесту,
и сарани Коруну војводу;
сарани ги све у једну рупу.
Па појури ђоку крилатога,
право иде у шуре на гости. 175
Па га они лепо дочекали.
Питала га тај његова баба:
„Мили зете, Поповић Јоване,
што ми ради моја мила ћерка?"
Тада рече Поповић Јоване: 180
„Моја бабо, моја стара мајко,
ето видиш да сам, бабо, рањен,
та од твоју Милку, милу ћеру!
Она ти је млого погрешила:
помогла је Коруна војводу, 185
а ја сам ги оба посекао,
и у један гроб ги саранија.
Ако оћев моје девет шуре,
нека пођев, па да се уверив.
Па јанаше њини силни коњи. 190
Отидоше, па се уверише,
и на своју мајку си казаше
што је њина сестра учинила.
Тада баба зету проговори:
„Не брини се, бре мој мили зете, 195
та ја имам још помладу ћерку,
и опет ћеш зет да ми постанеш!"
