Jovan Popović i Koruna vojvoda
Zaplakala Milka navesta
pred Veligden na nedelju dana
Pa gu pita Popović Jovane:
„Ja što plačeš, moja verna ljubo,
zašto kvariš tvoje belo lice?“ 5
Al govori Milka nevesta:
„Čuješ li me, mili gospodaru.
kako ne bi ja jadna plakala:
evo ima devet godin' dana
kako nesam ja majku videla, 10
niti majku, niti milu braću.“
Tada reče Popović Jovane:
„Bre, ne plači, moja verna ljubo,
Ja kad dođe prvi dan Veligden.
će idemo u babu na gosti, 15
i u babu i u mile šure.“
Pa kad dođe prvi dan Veligden,
tada reče Popović Jovane:
„Ja se spremi, moja verna ljubo,
će idemo u babu na gosti." 20
Pa se spremi Milkana nevesta
i spremi se Popović Jovane,
pa janaše njini silni konji;
pa pođoše po drumi široki.
Koji gi vide, merak mu ostade: 25
„Dobar junak i dobra nevesta!"
Kad dođoše do Korun planinu
tada reče Popović Jovane:
„Ja skini se, moja verna ljubo,
da se ovde dobro odmorimo. 30
Kad pođemo uz Korun planinu,
tad ti nema nikakvog odmora."
Tuj se oni dobro odmoriše,
pa janaše njini silni konji,
pa pođoše kroz pustu planinu. 35
Kud je sreća tuj je i nesreća;
Jovana je dremka oborila,
oće Jovan od konja da padne.
Tada reče Popović Jovane:
„Ja zapevaj, moja verna ljubo, 40
da bi mi se dremka otrgnala."
Al’ govori Milkana nevesta:
„Ne smem, ne smem, mili gospodaru,
da zapevam u pustu planinu,
toj će čuje Koruna vojvoda, 45
pa će on nas ovde da sačeka,
i će bude nesreća golema.”
Tada reče Popović Jovane:
„Vikni, kučko, glavu ti odseko!"
I povuče sablju iz nožnicu. 50
Zaplaka se Milkana nevesta,
pa je ona glasno zapevala.
Toj dočuja Koruna vojvoda,
pa doziva sedamdeset druga:
„Čujete li, moje verno društvo, 55
eto ide Popović Jovane,
i sas njega moja verenica!
Kako ćemo njega pogubiti?"
Svi ajduci nikom poniknaše,
i u crnu zemlju pogledaše. 60
Al’ ne gleda Grče Pretvorvera:
„Čuješ li me, Koruno vojvodo,
ako m’ dadeš đoku njegovoga,
ja ću njega l’sno da prevarim,
jer on ti jz mlogo sevaplija." 65
Tada reče Koruna vojvoda:
„Dajem ti ga sas sve želje moje,
sal da uznem moju verenicu!"
Toj kad začu Grče Pretvorvera,
on oblači prosjačko odelo, 70
i uzima tej božjačke gusle,
pa izađe u sredi planine,
pa on gudi, gora odgovara.
Nailazi Popović Jovane,
pa se maši u svil’ni džepovi, 75
pa mu daje tri dukata žuta.
Al’ govori Grče Pretvorverče:
„Aman more, delijo neznana,
iznesi me iz puste planine,
ja sam, more, i ćorav i sakat, 80
će me jedev tija suri vuci,
suri vuci i tej sure mečke!"
Jovan ti je srca milostiva,
pa odjaši đoku krilatoga;
pa ga fati za desnicu ruku, 85
pa ga baci konju poza sebe.
Pa su silni konji poterali.
U silinu neje primetija,
a Grče mu ruku savezalo
u ramena sas svilni gajtani. 90
Kad izašli u polje široko,
al’ na drumi Koruna vojvoda,
i sas njega sedamdeset druga.
Grče skoči od nonja u jendek.
Al’ govori Milkana nevesta: 95
„Vidiš, Jovo, mili gospodaru,
eno ti ga Koruna vojvoda,
i sas njega sedamdeset druga,
sad će bude nesreća golema."
Al govori Popović Jovane: 100
„Bre, ne boj se, moja verna ljubo,
dok je mene sablja iz nožnice."
Progovara Popović Jovane:
„Pomoz boga, Koruna vojvodo!"
Al mu reče Koruna vojvoda: 105
„Ne pomogja tebe, srpska kurvo!
Ta ti li se, more bolan, nađe
da mi uzneš moju verenicu!"
Pa mu vati konja za dizgine.
Jovan trgna sablju iz nožnice, 110
gajtani mu meso presekoše,
i iz ruke crna krvca proli.
Pa kad vide Popović Jovane,
pa si bocnu đoku sas mamuze,
đoka leti po toj vedro nebo. 115
Ali đoka što ga ljuba jaši,
on zavrišta, do boga se čuje:
„Aman more, mili gospodaru,
ta kude me ti mene ostavljaš?"
Jovan ti je srca žalostiva: 120
„Siđi, đoko, na tuj crnu zemlju,
može da je od boga suđeno
da mi ovde život izgubimo."
Siđe đoka na tuj crnu zemlju.
A Koruna sablju je izvukja 125
da Jovanu skine rusu glavu.
Tada reče Popović Jovane:
„Čuješ li me, Koruno vojvodo,
ja sam vezan, a ti si odvezan,
žalosno je, Koruno vojvodo, 130
da junaka vezanog pogubiš;
nego da se oba uvatimo,
uvatimo u kosti junačke;
pa kad mene vezanog oboriš,
sve ti prosto — glavu da mi skineš!" 135
Prevari se Koruna vojvoda,
uvati se u kosti junačke;
Jovan vezan, Koruna odvezan,
pa se oni junački poneše.
Od Jovana bele pene padav, 140
od Koruna mutne i krvave.
Tada reče Koruna vojvoda:
„A što čekaš, moja verenico,
što ne trgneš sablju iz nožnicu
da posečeš ovoj srpsko kuče? 145
Zar ne znaješ, moja verenice,
ta kako smo ljubav provodili,
provodili tri godine dana!
I ja imam tri tovara blago,
sve ću tebe zlatom da okujem!" 150
Prevari se Milkana nevesta,
pa povuče sablju iz nožnicu,
pa poteže Jovu da udari,
al’ je Jovan junak odskočija,
te ga sablja malo dovatila, 155
na glavu mu kožu odeljala,
i presekla svileni gajtani.
Tu je Jovi tvrda sreća bila,
pa kad trže sablju iz nožnicu,
te poseče Koruna vojvodu, 160
a i njum gu lako udarija,
isekja gu na mali komati.
Pa kad jurnu đoku krilatoga,
pobegoše po goru ajduci.
Pa uvati Grče Pretvorveru, 165
iseče mu noge do kolena,
izvrti mu obe crne oči.
Pa mu Jova ovako govori:
„Ajde sada, Grče Prevtvorverče,
pa ti gudi kako božjak radi!“ 170
Pa sarani Milkanu nevestu,
i sarani Korunu vojvodu;
sarani gi sve u jednu rupu.
Pa pojuri đoku krilatoga,
pravo ide u šure na gosti. 175
Pa ga oni lepo dočekali.
Pitala ga taj njegova baba:
„Mili zete, Popović Jovane,
što mi radi moja mila ćerka?"
Tada reče Popović Jovane: 180
„Moja babo, moja stara majko,
eto vidiš da sam, babo, ranjen,
ta od tvoju Milku, milu ćeru!
Ona ti je mlogo pogrešila:
pomogla je Koruna vojvodu, 185
a ja sam gi oba posekao,
i u jedan grob gi saranija.
Ako oćev moje devet šure,
neka pođev, pa da se uveriv.
Pa janaše njini silni konji. 190
Otidoše, pa se uveriše,
i na svoju majku si kazaše
što je njina sestra učinila.
Tada baba zetu progovori:
„Ne brini se, bre moj mili zete, 195
ta ja imam još pomladu ćerku,
i opet ćeš zet da mi postaneš!"
