Молила се Јован-беговица,
Молила се Јован-бегу своме,
Да је пусти у род милој мајци.
Проговара беже Јован-беже
„Кад уроди јавор јабукама, 5
И калдрма руменом ружицом,
Онда ћу те у род пустит’ мајци.“
Луда млада Јован-беговица,
Јесте луда, ал’ од внше мудра,
Једно јутро рано уранила, 10
Она кити јавор јабукама,
И калдрму руменом ружицом,
Па ми буди бега Јован-бега:
„Устај Јово, грануло је сунце,
Уродио јавор јабукама, 15
И калдрма руменом ружицом;
Устај Јово, па опремај љубу.“
Уста Јово, те опреми љубу,
Опреми је у род милој мајци.
Кад је била на првом конаку, 20
Ал’ ето ти првог књигоноше:
„Врат’ се натраг љубо Јованова,
Умро ти је твој сннак једини!“
Ал’ то љуба хаје и не хаје.
Кад је била на другом конаку, 25
Ал’ ето ти другог књигоноше:
„Врат’ се натраг љубо Јованова,
Умрла ти шћерца јединица!“
Ал' то љуба хаје и не хаје.
Кад је била на трећем конаку, 30
Ал’ ето ти трећег књигоноше:
„Врат’ се натраг љубо Јованова,
Умро ти је беже Јован-беже!“
Тад се љуба натраг повратила.
Кад је била пред бијеле дворе, 35
Ал’ ето ти синка јединога,
Љуби мајку у бијелу руку.
Кад је била у бијеле дворе,
Ал’ ето ти шћерце јединице,
Љуби мајку у бијелу руку. 40
Кад је била у зелену башчу,
Али сједи беже Јован-беже,
Сједи Јово, ситне књиге пише,
Те их шаље својој в’јерној љуби.
Ка то виђе Јован-беговица, 45
Она паде па се обезнани.
Притрча јој Јован-беже млади,
Па је узе на бијеле руке,
Однесе је на бијелу кулу,
Па је пусти на мехке душеке. 50
Кад ја спусти на мехке душеке,
Тад је млада душу испустила.
