Једрила

Једрила Писац: Растко Петровић

Топографски радници, соколи моји, соколи,
Док географске карте тискате
Мислите на земље удаљене.
Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате
А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке.
Док радите жуди вас земља удаљена
А заносе вас као фантоми чудне слике,
Чамци од коже шивене, Ескимоси у трбуху китова.
Масни. Пуни смо истих опојних мириса и болова,
О хој, топографски радници, - браћо моја,
Још смо јаки, још смо млади, држава је за нас боја.

Топографски радници врло љубљени, врло блиски,
Да сте богати не бисте карте градили,
Одлазили бисте у даљине, простора гладни;
Ни да сам моћан не бих песме писао,
Рђаве можда рђаве. Где бисмо били?
Лењиви и топли о свакако да не бисмо били радни,
Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали,
Који би нас народи пријатељима звали,
О који би за нас били жали?
Та у даљине бисмо одлазили, простора гладни,
Увек јежни пољана, још гладни, још млади, још јадни.

Прадедови наши Словени, крволочни ал' путници,
Браћо моја топографски радници.
Чуновима да поверимо своја срца уморни
А већ би нас зора соколила да орни
Продужимо опет преко планина.
Свих земаља границе обојене, гле, крваво.
Пустили бисмо једра на океан тискан плаво,
О дрхтали бисмо дрхтали здраво
У азуру уморних безмерно старих сводова.

Авај овако, топографски, нека сте само здраво
По суморним просторијама својих болова
Где, даљим пределима умрљане, сисате своје прсте,
Где над никад невиђеним манастирима
Стављате сићушне крсте.
Авај овако, топографски, нека сте само здраво,
Прилазећи женама увече да их љубите.
Бацивши поглед на икону и на карту света
Вама се чини, кад прилазите жени да је љубите,
Да је та карта она крпа узета
Са рањавог лица Исуса Христа.
Ха, ха, ха, каквих чудних ја ту смишљам жалова,
Да отпустим једра океаном тисканим плаво,
И какве лудачке ја све смишљам планове:
Час краљ лудака, час цар, камбоџске гледам кланце,
Син сам Словена дивљих некада, али сада путник.

Извор

• Пројекат „Антологија српске књижевности“, Растко Петровић: Песме, 2009, стр. 17(13)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.