Једна ноћ деспота Ђурђа Бранковића
(Смедерево. Ноћ. Сам деспот сједи у својој соби)
Уморне очи моје не склапа покој свети,
Рањена душа моја од црних дршће слика:
Кô облак буром гоњен, злослутна мисô лети
По земљи рода мога, по земљи мученика.
Кроз фијук нотњег вјетра ја чујем како кости
Србаља мојих прште у жваљи змије гладне;
Узалуд бога молим да јадном Србу прости
И с мученика дигне тај покров ноћи хладне.
О Немањићи храбри, неокаљана крви,
Чија се слава вије на струнама гуслара,
Ваше се покољење у тужни распад мрви,
А манастире ваше несита рука хара.
Под њиховијем сводом ледена самрт блуди,
Да збрише свети спомен ваших божанских дјела;
Из окованих грла залуд се клетва буди -
Далеко у ноћ црну застала зора бијела...
(Напољу се чује грмљавина и вјетар)
Кô да и небо спрема, у рику грома пламна,
Силу освете страшне сврх јадне земље ове!
Чуј како горе јече, дршћу небеса тамна,
И гладни гавран гракће и тражи жртве нове.
О, пламти, муњо, пламти! Поразни громе, треси,
Треси, грухај и ломи крваве горе моје,
Ал' српску мисô неће срушит адски бијеси,
Србин ће вољно прегнут за срећу земље своје!
Ал' гдје је срећа наша? О, Србин среће нема,
Залуду лавском снагом у смртну борбу креће,
Кад хладна судба увијек немилост грдну спрема,
И на пут славе наше бездани понор меће.
Несрећни, јадни Ђурђе, како је тешка круна
На глави твојој! Тешка кô онај облак мутни!
Твоја је дијадема оштрога трња пуна,
Кô што је земља ова препуна рана љути'.
На свакој твојој стази црни те удес срета...
О, умри, грешни старче, кад с тобом среће није!
Можда са гробом твојим синуће зора света,
На чело српске мајке да златне вијенце свије.
У Мостару, 16. октобра 1895.