Јања удовица

Извор: Викизворник


Јања удовица

Ситан ферман на ту Босну сајде,
Донесе га царски капиџиа,
Ферман дојде у Босну поносну,
Да он купи диетцу јењичаре,
Да их шаље к биелу Цариграду; 5
Ферман сијде у Херцеговину,
А на конак Ајмановић кнезу;
У њега је конак учинио,
Даде кнезу царева фермана:
„Пиши, кнеже, диетцу јењичаре, 10
Да шаљемо ка биелу Стамболу."
Пише диетцу по Херцеговини,
Све пописа мало и велико.
У њег бише до девет синовах,
И толико младих синовацах — 15
Ни једнога уписат нехтиеде.
Бише онди Јања удовица,
Имадише јединога сина:
Уписа јој и тога једнога.
За то чује Јања удовица, 20
Она биежи у гору зелену:
Три миесеца у горици била,
Траву јела, с листа воду пила;
Док планине сниегом западоше,
Више Јања живити неморе; 25
Она сајде биелу двору свому.
За то зачу Ајмановић кнеже,
Уфати јој јединога сина
Матиаша, од седам годинах,
И спреми га ка биелу Стамбулу. — 30
Кад је диете дошло ка Стамбулу,
Туде било девет годин данах,
И велико миесто издворило:
Запало му девет агалуках,
Све их девет цару поклонио, 35
Да му даде Босну пашалука;
И цар му је Босну поклонио.
У Босну је везир салазио,
Сиеде судит у Босни поносној,
Суди диете за годину данах. 40
Подиже се босански везире,
По деверу, у Херцеговину
Биелој кули Ајмановић кнеза.
Посла везир конакчиу свога,
Нек дочека царева везира 45
И нек гледа конак за везира:
Ако и шта из села донесе,
На њемука русе главе нејма.
Оде напред пашин конакчиа,
Када дојде к Ајмановић кнезу, 50
Све му каже пашин конакчиа.
У та доба босански везире,
И у кнеза конак учинише,
И попеше биеле чадорове
По аз-башчи изпред биеле куле. 55
Кад вечера босански везире,
Он ти кнеза по имену виче.
До њег дојде Ајмановић кнеже;
Кад теменах учини везиру
Измаче се, подвив, стаде, руке. 60
Пита њега босански везире:
„О чивчиа Ајмановић кнеже,
Имал' овде Јања удовица?"
Њему кнеже по истини каже:
„Има, паша, Јања удовица." 65
Паша му је опет бесиедио:
„Доведи ми удовицу Јању."
Оде кнеже послужит везира;
Када дође до Јањина двора,
Кнеже Јању по имену виче: 70
„Хајде, Јањо! тебе паша зове."
Љуто цвили Јања удовица,
Она куне Ајмановић кнеза:
„Бог т' убио! Ајмановић кнеже,
Ал' си за ме и везирим казо, — 75
Још се мени осветио ниси!?"
Пође худа удовица Јања,
Плачућ дојде к пашину чадору,
Па под чадор паши улазила.
Кад је види босански везире, 80
Са шиљтета на ноге скочио,
Спушћа тенеф до зелене траве,
А завика изза свега гласа:
„Мајко моја! удовице Јање."
Па је љуби у обадвие руке, 85
И у биеле дојке из ниедарах,
Које јесу њега одхраниле.
Код њег цвили удовица Јања,
А тиеши је диете везире:
„Муч' нецвили, мила мајко моја! 90
Што сам хтио, оно сам изиско;
Ево теби доста блага пуста,
Пак се храни и ода зла брани,
А ја идјем судит у Травнику."
И туде су ноћцу преноћили, 95
Кад у јутро био дан свануо,
Обиесио Ајмановић кнеза,
И његових до девет синовах,
И до девет младих синовацах,
Све о вратим Ајмановић кнеза. 100
Оде везир судит у Травнику,
Оста мајка у Херцеговини;
Она гради биела манастира,
И уз њега церкву од камена,
А за здравље свог једина сина. 105

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народне пиесме босанске и херцеговачке, скупио Иван Фрањо Јукић Бањолучанин и Љубомир Херцеговац (Фр. гр. Мартић), издао О. Филип Кунић Купрјешанин; свезак перви, пиесме јуначке; у Осиеку 1858; тиском ц. к. повл. тискарне Драг. Лехмана и другара. Стр. 95-99