Јанковић Стојан и од Сријема Ђуро

Извор: Викизворник


Сибињанин Јанко и Баждаркиња вила

(Из Драгачева)

Вино пију тридесет сердара,
И са њима тридест капетана,
Вино пију у равном Котару,
Служе њима четири Маџара,
А ракију бијело Латинче. 5
Када су се по нашили вина,
Погледаше низ поље котарско,
Док углаше један прамен магле,
И у магли, соко тица сива,
Пак међу се ријеч говорили: 10
„Хвала Богу хвала истиноме!
„Да ' ће бити пара од јунака,
„Да л' од коња да ли од јунака,
„Ил' да није магла од облака.“
То не била магла од облака! 15
Већ од коња па још од јунака,
Ја какав је жалосна му мајка!
У глави му зуба ни једнога,
Бијела му, брада до појаса,
Из уста му, модар пламен дува, 20
Те му браду до појаса љуља.
На рамену копље убојито.
До пола је обливено златом,
А од пола, обшивено вуком,
Да се чичи не измичу руке, 25
Кад би било потерати Турке,
Све га вуче, да се с' киме туче!
Кад се јунак њима приближио,
Пред њих стаде а са коња спаде,
Па он њима, божју помоћ даде.30
Они њему, боље прихватише,
До себе му место учинише,
А слуге му коња прихватише.
Тад' рекоше тридесет сердара,
И са њима тридест капетана: 35
„Ој Бога ти незнани јуначе!
„Одакле си од кога ли града?
„Како ли се зовеш презименом?
„Да л' си Србин ил' да Турчин ниси?
„Ил' да ниси шпијун од Турака?“ 40
Старац њима смерно одговара:
„Браћо моја, тридесет сердара!
„И ви браћо, тридест капетана!
„Ја сам родом од Сријема равног,
„Србин јесам али Турчин нисам, 45
„Нити јесам шпијун од Турака,
„Већ ја јесам, од Сријема Ђуро.
„Имао сам ћерку јединицу,
„Милу ћерку Сријемкињу Јеку.
„Па су ми је заробили Турци. 50
„Но да ли сте браћо упамтили?
„Када Турци Сријем поробише,
„Раставише и мило и драго,
„Погазише старо и нејако,
„Онда су ми заробили ћерку. 55
„Зароби је Дедо-Мехмед-Ага,
„Одведе је Врелу на Цетиње.
„Четири сам жене променио,
„Ни са једном пород имо нисам,
„Већ с' најмлађом имао сам ћерку, 60
„Милу ћерку Сријемкињу Јеку.
„Волели би и отац и мајка,
„Да им је се родила слијепа,
„Него што је од више лијепа.
„Два сам писма добио од Јеке, 65
„И у њима овако ми пише:
„„Мили бабо, од Сријема Ђуро!
„„Избављај ме мој мили бабајко,
„„Ил' за благо или на јунаштво,
„„Јер ће мене да одведу Турци, 70
„„Преко мора на дванест конака,
„„Гди ме бабо никад видит нећеш.“
„Него браћо, тридесет сердара!
„И ви браћо, тридест капетана!
„Није л' мајка родила јунака? 75
„Да отиде Врелу на Цетиње,
„Да избави моју милу ћерку,
„Милу ћерку, Сријемкињу Јеку.
„Дао бих му Јеку за љубовцу,
„Кад би било, по реду мријети, 80
„На њему бих, Сријем оставио."
Кад зачуше тридесет сердара,
И са њима тридест капетана,
Сви преда се очи оборише,
И у црну земљу погледаше. 85
Ал' не гледа Јанковић Стојане,
Већ на Ђура очи оборио,
Па му поче вако беседити:
„Ој Бога ти, од Сријема Ђуро!
„Хоћеш дати што си обећао? 90
„Да ја идем Врелу на Цетиње,
„Да доведем твоју милу ћерку,
„Твоју ћерку, Сријемкињу Јеку.“
Вели њему, од Сријема Ђуро,
„Ој Бога ти незнани јуначе! 95
„Одакле си од кога ли града?
„Како ли се зовеш презименом.“
Говори му Јанковић Стојане:
„Чули мене од Сријема Ђуро!
„Ја сам родом из Сибиња града, 100
„Мој је бабо Сибињанин Јанко,
„Ја се зовем Јанковић Стојане.“
Тада рече од Сријема Ђуро:
„Хајд одатле Јанковић Стојане,
„Што михвалиш од Сибиња Јанка? 105
„Кад он није јунак од мегдана,
„Јер је самном доста четовао,
„Па не беше мени четобаша,
„Већ бијаше мени торбоноша.
„А ти ниси Јанковић Стојане, 110
„Већ ти јеси курвино копиле.“
Кад то зачу Јанковић Стојане,
То је њему врло мучно било,
Па поскочи од земње на ноге,
Ходе право бијеломе двору. 115
Када дође двору бијеломе,
Он дозива своју стару мајку,
Па овако њојзи проговара:
„Јевросима моја стара мајко!
„Казуј мајко ко ми је бабајко? 120
„Јер ме данас прекорио Ђуро,
„Да сам мајко курвино копиле.“
Вели њему Јевросима мајка:
„О мој сине Јанковић Стојане!
„Кад ме питаш право да ти кажем; 125
„Ниси сине курвино копиле,
„Већ ти јеси Јанковић Стојане,
„Твој је бабо, од Сибиња Јанко;
„Ја ти за њ' га казивала нисам,
„Што си био мали и нејачак, 130
„Па би лудо изгубио главу.
„Твог су баба заробили Турци,
„И са њиме Сријемкињу Јеку,
„Милу ћерку од Сријема Ђура.
„Зароби их Дедо-Мехмед-Ага, 135
„И одведе Врелу на Цетиње.
„Ако ли ми не верујеш сине,
„Ти отиди на горње чардаке,
„Те отвори сребрне сандуке,
„Па ћеш наћи сабљу бабајкову, 140
„У ширину четири је педи,
„У дужину до дванајест педи,
„Па ти сиђи у доње подруме,
„Ту ћеш наћи бабовога дора,
„И код њега четири Маџара, 145
„Држе њему четири улара.“
Кад то зачу Јанковић Стојане,
Он отиде на горње чардаке,
Те отвори сребрне сандуке,
Па извади сабљу бабајкову, 150
И опреми његовога дора,
Одатле је Стојан полазио,
Кад је био Кањиџи чаршији,
Свог је дора врло ражљутио,
По три копља у висину скаче,155
Из копита жива ватра сева,
Из калдрме искаче камење.
То гледале калфе из дућана,
Па међу се ријеч говорили:
„Хвала Богу, хвала истиноме! 160
„Од како је нестануло Јанка,
„Ваки јунак није пролазио;
„Овом нашом Кањиџом чаршијом.“
Гледала га с' чардака девојка,
Мила ћерца, Мурат капетана, 165
Па пред њега одмах ишетала,
И под њиме коња ухватила;
Па овако њему говорила:
„Чули мене незнани јуначе!
„Хајде море, на бијелу кулу, 170
„Моме брату Мурат капетану.
„Он ће мене, теби поклонити,
„И уза ме дебела дората,
„Што га јаше једном у години.“
Кад то зачу Јанковић Стојане, 175
То Стојану мило не бијаше,
Ал' му друго бити не могаже,
Већ се сврати, на бијелу кулу,
Баш на кулу Мурат капетана.
Када дође на бијелу кулу, 180
Пита њега Мурат капетане:
„Ој Бога ти незнани јуначе!
„Одакле си од кога ли града?
„Како ли се зовеш презименом?“
Вели њему Јанковић Стојане: 185
„Чули мене, Мурат капетане!
„Кад ме питаш право да ти кажем;
„Да л' си чуо у турској Удбини?
„У Удбини крвавој Крајини,
„Јеси л' чуо, Накићеву кулу? 190
„И на кули, Накић-Хусејина,
„Ја сам главом, Накић-Хусејине.
„Пошао сам Врелу на Цетиње,
„Мом даиџи Деду-Мехмед-Аги,
„На виђење и на поздравлење.“ 195
Ту је Стојан ноћцу преноћио,
Кад у јутру, јутро освануло,
Опреми се Јанковић Стојане,
Да он иде Врелу на Цетиње,
Док, ето ти, Мурат капетана, 200
Па Стојану ријеч проговара:
„О мој зете, Накић-Хусејине!
„Ја ћу теби, поклонити ћерку,
„И уза њу, дебелога дора,
„Што га једном јашем у години.“ 205
Кад то зачу Јанковић Стојане,
Он се маши руком у џепове,
Те извади, стотину дуката,
Па их даде лијепој девојци,
„Нај девојко да преварит' нећу.“ 210
Па се дору на рамена баци,
Ходе право, пољем широкијем,
Докле дође, вароши Јабуци,
Баш Јабуци, спрам Шербајној-Луци.
Кад је био, Стојан кроз чаршију, 215
Свог је дора врло ражљутио,
Из копита жива ватра сева;
Из калдрме искаче камење,
Те удара, на дућану калфе,
То гледале калфе са дућана, 220
Пак међу се ријеч говорили:
„Хвала Богу, хвала истиноме!
„Како нам је нестануло Јанка,
„Ваки јунак није пролазио,
„Овом нашлом Јабуком чаршијом.“ 225
Кад је био, новијем сокаком,
То гледала лијепа девојка,
Мила сеја Мусе капетана,
Па силази низ бијелу кулу,
Те ухвати за узду дората, 230
Па му поче цура говорити:
„Чујеш ли ме незнани јуначе!
„Хајде море на бијелу кулу,
„Моме брату, Муси капетану,
„Он ће мене, теби поклонити, 235
„И уза ме дебела ђогина,
„Што га јаше једном у години.“
Кад то зачу Јанковић Стојане,
То Стојану мило не бијаше,
Ал' му друго бити не могаше, 240
Већ се сврати на бијелу кулу,
Када дође, на бијелу кулу,
Пита њега Муса капетане:
„Ој Бога ти незнани јуначе!
„Одакле си, од кога ли града? 245
„И како се зовеш, по имену.“
Говори му Јанковић Стојане:
„Господине, Муса капетане!
„Да л' си чуо у турској Удбини?
„У Удбини крвавој Крајини, 250
„Јеси л' чуо Накићеву кулу?
„И на кули, Накић-Хусејина?
„Ја сам главом, Накић-Хусејине,
„Пошао сам Врелу на Цетиње,
„Мом даиџи Деду-Мехмед-Аги. 255
„На виђење и на поздравлење.“
Ту је Стојан ноћцу преноћио,
Кад у јутру јутро освануло,
Опреми се Јанковић Стојане,
Да он иде Врелу на Цетиње, 260
Тада рече Муса капетане:
„О мој зете, Накић-Хусејине!
„Ја ћу теби, сестру поклонити,
„И уза њу дебела ђогина,
„Што га једном јашем у години.“ 265
Кад то зачу Јанковић Стојане,
Он се маши руком у џепове,
Те извади, стотину дуката,
„Нај девојко да преварит нећу,“
Па се дору на рамена баци, 270
Ходе право Врелу на Цетиње;
У добро је доба долазио,
Баш у вече, у јације прве,
Док потреви лијепу девојку,
Милу ћерку Деда-Мехмед-Аге, 275
По имену Мерјушу девојку,
Ја каква је шинула је гуја,
Лепша јесте од бијеле виле.
Кад то виђе Мерјуша девојка,
Препаде се, жалосна јој мајка, 280
Па говори Јанковић Стојану:
„О Стојане весела ти мајка!
„Видиш болан, да ћеш погинути;
„Да имадеш соколова крила,
„Не би перје изнијело меса.“ 285
Вели њојзи Јанковић Стојане:
„Не крсти ме, Мерјуша девојко,
„Не крсти ме кад ја крштен нисам,
„Јер ја нисам Јанковић Стојане,
„Већ ја јесам, Накић-Хусејине, 290
„Из Удбине крваве Крајине,
„Па сам пошо Врелу на Цетиње,
„Мом даиџи Деду-Мехмед-Аги,
„На виђење и на поздравлење."
Вели њему Туркиња девојка: 295
„Не будали Јанковић Стојане!
„Кад ти ниси, Накић-Хусејине,
„Већ ти јеси, Јанковић Стојане,
„Од Сибиња бијелога града,
„Ево има петнајест година, 300
„Како раним у нашој тамници,
„Твога баба Сибињанин Јанка.“
Кад то зачу Јанковић Стојане,
Он говори Мерјуши девојци:
„Ој Бога ти, Мерјуша девојко! 305
„Јели жива Сријемкиња Јека?“
Кад то зачу Мерјуша девојка,
Она плану, као ватра жива.
Па Стојану млада проговара:
„Бог т' убио Јанковић Стојане! 310
„Одкуд знадеш Сријемкињу Јеку?
„Ја каква је Сријемкиња Јека,
„Лепша јесте од бијеле виле;
„Ни вила јој неби друга била.
„Ти кад видиш, Сријемкињу Јеку, 315
„Онда на ме, ни гледати нећеш,
„Но чули ме, Јанковић Стојане!
„Закуни се, Богом и Јованом.
„Да ме младу оставити нећеш,
„Па ћу твога избавити баба, 320
„И са њиме Сријемкињу Јеку.“
Кад се Стојан виђе на невољи,
Метну капу на десно колено,
Па овако јунак проговара:
„Вера моја оставит' те нећу, 325
„Вера моја, преварит' те нећу.“
Кад то виђе Мерјуша девојка,
Она мисли да се куне њојзи,
Па говори Јанковић Стојану:
„Чули мене, Јанковић Стојане! 330
„Када будеш на бијелу кулу,
„Код мог баба Деда-Мехмед-Аге,
„Ти се кажи, Накић-Хусејине,
„Бабо носи по високо главу,
„Па на тебе ни гледати неће, 335
„Но ће рећи својијем слугама:
„„Водите га на горње чардаке,
„„Па кад сутра, бијел дан осване,
„„Дан осване, и огране сунце,
„„Онда ће ми на вићење доћи, 340
„„На виђење и на поздравлење.""
Ти се клањај, до земљице црне,
„Пољуби га у скут и у руку,
„Па овако, њему проговарај,
„„Мој даиџа, Дедо-Мехмед-Ага! 345
„„Молим ти се, као старијему,
„„Пушти мене, у нову чаршију,
„„Да за паре купим преобуке,
„„Већ имаде недељица дана,
„„Од како се преобуко нисам.“ 350
„Кад те пусти, Дедо-Мехмед-Ага,
„Иди право у нову механу,
„Ја ћу доћи док намирим баба.“
Кад то зачу Јанковић Стојане,
Ходе право бијеломе двору, 355
Када дође пред бијеле дворе,
Слуге њему коња прихватише,
Вадају га и тамо и амо,
Стојан пође на бијелу кулу,
Код Турчина Деда-Мехед-Аге, 360
Али Турчин на њ' га и негледа,
Већ говори својијем слугама:
„Водите ми мог милог сестрића,
„Водите га на горње чардаке,
„Па кад, сутра, бијел дан осване, 365
„Дан осване, и огране сунце,
„Онда ће ми, на виђење доћи,
„На виђење, и на поздравлење.“
Стојан му се клања до земљице,
Целива га,у скут и у руку, 370
Па говори Деду-Мехмед Аги:
„Мој даиџа,Дедо-Мехмед Ага!
„Молим ти се као старијему,
„Пусти мене у нову чаршију,
„Да за паре, купим преобуке, 375
„Ево има недељица дана,
„Од како, се нисам преобуко “
Говори му Дедо-Мехмед Ага:
„Иди море, ал' у јутру дођи!“
Кад то зачу Јанковић Стојане, 380
Узе свога, дебелог дорина,
Па се њему на рамена баци,
Ходе право, у нову чаршију,
И одседе, у нову механу,
Па дозива крчмарнцу Мару: 385
„Чули мене, крчмарице Маро!
„Донеси ми, један чабар вина,
„Да нашојим себе и дорина.“
Вели њему, крчмарица Мара:
„Хајд' одатле, незнани јуначе! 390
„Не продајем, на чаброве вино,
„Већ на оке и на полујаке.“
Опет вели, Јанкввић Стојане:
„Чули мене крчмарице Маро!
„Донеси ми, један дукат вина, 395
„Да напојим, себе и дерина.“
Говори му крчмарица Мара:
„Хајд' одатле, незнани јуначе!
„Непродајем, на дукате вино,
„Већ на гроше и на маријаше.“ 400
Па дозива сестру Анђелију:
„Чујеш мене, сејо Анђедајо!
„Дошао је јунак у механу,
„Који пије, на чаброве вино,
„Који пије, на дукате вино; 405
„Него иди у доње подруме.
„Те донеси, један чабар вина.“
Анђелија Мару послушала
Ходе право у доње подруме,
Те донесе црвенога вина; 410
Мало време, за тим постајало,
Док ето ти Мерјуше девојке,
Она куца алком на вратима,
Те-дозива крчмарицу Мару:
„Крчмарице, отвори ми врата!“ 415
Говори јој крчмарица Мара;
„Хајд' одатле, Мерјуша девојко!
„Немогу ти отворити врата,
„Јер имадем, једнога јунака,
„Који пије, на чаброве вино, 420
„Који пије на дукате вино.“
Опет вели Мерјуша девојка:
„Крчмарице, отвори ми врата!“
„Ја сам млада, до сад потрошила,
„Потрошила, три товара блага, 425
„Све ранећи његовога баба.“
Кад то зачу крчмарица Мара,
Она уста те отвори нрата.
Кад уиђе Мерјуша девојка,
Узе млада, један кондир вина, 430
И узеше Фењер и свијећу,
Па ходоше тамници проклетој,
Сад, да видиш, Јанковић Стојана,
На чекрке у тамницу сиђе,
Код свог баба Сибињанин Јанка, 435
Те му даде златан кондир вина.
Кад га виђе, Сибињанин Јанко,
Проли сузе низ бијело лице,
Па говори своме милом сину:
„О Стојане. мој рођени сине! 440
„Зар ми и ти паде у тамницу
„Да заједно овде иструнемо.“
Говори му Јанковић Стојане:
„Небој ми се мој мили бабајко!
„Нисам дошо овде у тавницу,
„Да заједно време проводимо,
„Већ сам дошо тебе избавити, 445
„И тамнице на век опростити.“
Јоште Стојан у ријечи бјаше;
Трже чекрк, Мерјуша Девојка,
Те Стојана на поље извуче;
Пa xодоше у бијеле дворе; 450
Напред иде, Мерјуша девојка,
А за њоме Јанковић Стојане.
Кад дођоше у бијеле дворе,
Ту нађоше тридест девојака,
Међу њима Сријемкињу Јеку; 455
На крилу јој Дедо-Мехмед Ага.
Када Стојан угледа Турчина,
Препадну се жалосна му мајка,
Па побеже натраг без обзира,
Кад то виђе Мерјуша девојка, 460
Грлом виче, белом руком маше,
Те дозива Јанковић Стојана:
„О Стојане, жалосна ти мајка!
„А што си се болан препануо
„Ја сам мога успавала баба 465
„Он се неће лако пробудити.“
Кад то зачу Јанковић Стојане,
Поврати се у бијеле дворе,
Па потрже сабљу од појаса,
Те Турчину одсијече главу. 470
Па узима од тамнице кључе,
Те пустише Сибињанин Јанка,
И са њиме тридесет сужања,
Па агине похараше дворе,
Однеше му свијетло оружје, 475
Све у срми и чистоме злату,
Па ходоше у доње подруме,
Изведоше два коња витеза,
Са зеленом чохом покривени,
Покривени чохом до копита, 480
Па пођоше пољем широкијем.
Кад су били вароши Јабуци,
Баш Јабуци, спрам Шербајној-Луци,
Тада рече Јанковић Стојане:
„О мој бабо, Сибињанин Јанко! 485
„Води бабо, наоколо робље,
„Куд' те неће опазити Турци,
„Јер ти знадеш стазе и богазе,
„А ја одох Муси капетану,
„Код њега ми остала девојка, 490
„Под капаром и под обиљежјем.“
Па он ходе на бијелу кулу,
Баш на кулу Мусе капетана,
Те код њега ноћцу преноћио,
Кад ујутру, јутро освануло, 495
Опреми се Јанковић Стојане;
Сад, да видиш, Мусу капетана,
Он му даде лијепу девојку,
И уза њу дебела ђогина.
Одатле је Стојан полазио, 500
Док је свога пристигнуо баба;
И са њиме Сријемкињу Јеку,
И Мерјушу Туркињу девојку,
Одатле су здраво полазили.
Пријеђоше брда и долине, 505
Кад дођоше Кањиџи-чаршији,
Проговара Јанковић Стојане;
„Води бабо наоколо робље!
Куд' те неће опазити Турци,
„Јер ти знадеш стазе и богазе; 510
„А ја одох Мурат-Капетану,
„Код њега ми, остала девојка,
„Под капаром и под обиљежјем.“
Па он ходе Мурат-Капетану,
Кад у јутру, јутро освануло,
Опреми се Јанковић Стојане, 515
Док ето ти Мурат-Капетана,
Води шћерцу, за бијелу руку,
Па је даде Јанковић Стојану,
И уза њу дебелог дорина,
Одатле је Стојан полазио, 520
Те је свога пристигнуо баба;
Кад је свога пристигнуо баба,
Одатле су здраво полазили,
Пријеђоше брда и долине,
И зелене горе и дубраве, 525
Док дођоше у равне Котаре,
Кад дођоше у равне Котаре,
Повикаше Туркиње девојке:
„Бог т' убио Накић-Хусејине!
„Туд' с' неиде у турску Удбину, 530
„У Удбину, крваву Крајину,
„Већ се иде у влашке Котаре.“
Вели њима Јанковић Стојане:
„Чујете л' ме Туркиње девојке!
„Ја не идем у турску Удбину, 535
„У Удбину, крваву Крајину,
„Већ ја хоћу у влашке Котаре,
„Јер ја нисам Накић-Хусеине,
„Већ ја јесам Јанковић Стојане,
„Од Сибиња бијелога града.“ 540
Па ходоше пољем широкијем,
Кад дођоше на сред поља равног,
На сред поља широког Котара,
Ту нађоше тридесет сердара,
И са њима тридест капетана, 545
Међу њима од Сријема Ђура,
Кад је Ђуро угледао Јеку,
Проли сузе низ бијело лице,
Па поскочи од земље на ноге;
Те сусрете Јанковић Стојана, 550
И са њиме своју милу шћерцу,
Милу шћерцу Сријемкињу Јеку;
Па је љуби у бијело лице,
Она њега у скут и у руку,
„Опрости ми драги родитељу! 555
„Већ имаде петнајест година,
„Од како ме Турци одведоше.“
Кад се Ђуро мало утјешио,
Он дозива Јанковић Стојана;
„Чули мене Јанковић Стојане 560
„Води сине Сријемкињу Јеку,
„Па је узми сине за љубовцу,
„Када буде по реду умрети,
„На теби ћу Сријем оставити.“
Кад то зачу Јанковић Стојане, 565
Љуби Ђура у скут и у руку,
Па отиде двору бијеломе:
Када дође у Сибиња града,
Он покупи киту и сватове,
Па отиде у бијелу цркву, 570
Те се венча с лијепом девојком
Милом шћерцом од Сријема Ђура,
А остале три турске девојке,
Удаде их за три капетана,
Стече Стојан многе пријатеље, 575
Бог му дао у рају спасење!
Нама браћо, здравље и весеље.

Записао: Милан Ђ. Станић
Певач:
Записано у Драгачеву

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне песме (јуначке), скупио их и на свет издао Милан Ђ. Станић, Част I, у Београду, Штампарија Николе Стефановића, 1870, стр. 25-85, № 3