Sibinjanin Janko i Baždarkinja vila
(Iz Dragačeva)
Vino piju trideset serdara,
I sa njima tridest kapetana,
Vino piju u ravnom Kotaru,
Služe njima četiri Madžara,
A rakiju bijelo Latinče. 5
Kada su se po našili vina,
Pogledaše niz polje kotarsko,
Dok uglaše jedan pramen magle,
I u magli, soko tica siva,
Pak među se riječ govorili: 10
„Hvala Bogu hvala istinome!
„Da ' će biti para od junaka,
„Da l' od konja da li od junaka,
„Il' da nije magla od oblaka.“
To ne bila magla od oblaka! 15
Već od konja pa još od junaka,
Ja kakav je žalosna mu majka!
U glavi mu zuba ni jednoga,
Bijela mu, brada do pojasa,
Iz usta mu, modar plamen duva, 20
Te mu bradu do pojasa ljulja.
Na ramenu koplje ubojito.
Do pola je obliveno zlatom,
A od pola, obšiveno vukom,
Da se čiči ne izmiču ruke, 25
Kad bi bilo poterati Turke,
Sve ga vuče, da se s' kime tuče!
Kad se junak njima približio,
Pred njih stade a sa konja spade,
Pa on njima, božju pomoć dade.30
Oni njemu, bolje prihvatiše,
Do sebe mu mesto učiniše,
A sluge mu konja prihvatiše.
Tad' rekoše trideset serdara,
I sa njima tridest kapetana: 35
„Oj Boga ti neznani junače!
„Odakle si od koga li grada?
„Kako li se zoveš prezimenom?
„Da l' si Srbin il' da Turčin nisi?
„Il' da nisi špijun od Turaka?“ 40
Starac njima smerno odgovara:
„Braćo moja, trideset serdara!
„I vi braćo, tridest kapetana!
„Ja sam rodom od Srijema ravnog,
„Srbin jesam ali Turčin nisam, 45
„Niti jesam špijun od Turaka,
„Već ja jesam, od Srijema Đuro.
„Imao sam ćerku jedinicu,
„Milu ćerku Srijemkinju Jeku.
„Pa su mi je zarobili Turci. 50
„No da li ste braćo upamtili?
„Kada Turci Srijem porobiše,
„Rastaviše i milo i drago,
„Pogaziše staro i nejako,
„Onda su mi zarobili ćerku. 55
„Zarobi je Dedo-Mehmed-Aga,
„Odvede je Vrelu na Cetinje.
„Četiri sam žene promenio,
„Ni sa jednom porod imo nisam,
„Već s' najmlađom imao sam ćerku, 60
„Milu ćerku Srijemkinju Jeku.
„Voleli bi i otac i majka,
„Da im je se rodila slijepa,
„Nego što je od više lijepa.
„Dva sam pisma dobio od Jeke, 65
„I u njima ovako mi piše:
„„Mili babo, od Srijema Đuro!
„„Izbavljaj me moj mili babajko,
„„Il' za blago ili na junaštvo,
„„Jer će mene da odvedu Turci, 70
„„Preko mora na dvanest konaka,
„„Gdi me babo nikad vidit nećeš.“
„Nego braćo, trideset serdara!
„I vi braćo, tridest kapetana!
„Nije l' majka rodila junaka? 75
„Da otide Vrelu na Cetinje,
„Da izbavi moju milu ćerku,
„Milu ćerku, Srijemkinju Jeku.
„Dao bih mu Jeku za ljubovcu,
„Kad bi bilo, po redu mrijeti, 80
„Na njemu bih, Srijem ostavio."
Kad začuše trideset serdara,
I sa njima tridest kapetana,
Svi preda se oči oboriše,
I u crnu zemlju pogledaše. 85
Al' ne gleda Janković Stojane,
Već na Đura oči oborio,
Pa mu poče vako besediti:
„Oj Boga ti, od Srijema Đuro!
„Hoćeš dati što si obećao? 90
„Da ja idem Vrelu na Cetinje,
„Da dovedem tvoju milu ćerku,
„Tvoju ćerku, Srijemkinju Jeku.“
Veli njemu, od Srijema Đuro,
„Oj Boga ti neznani junače! 95
„Odakle si od koga li grada?
„Kako li se zoveš prezimenom.“
Govori mu Janković Stojane:
„Čuli mene od Srijema Đuro!
„Ja sam rodom iz Sibinja grada, 100
„Moj je babo Sibinjanin Janko,
„Ja se zovem Janković Stojane.“
Tada reče od Srijema Đuro:
„Hajd odatle Janković Stojane,
„Što mihvališ od Sibinja Janka? 105
„Kad on nije junak od megdana,
„Jer je samnom dosta četovao,
„Pa ne beše meni četobaša,
„Već bijaše meni torbonoša.
„A ti nisi Janković Stojane, 110
„Već ti jesi kurvino kopile.“
Kad to začu Janković Stojane,
To je njemu vrlo mučno bilo,
Pa poskoči od zemnje na noge,
Hode pravo bijelome dvoru. 115
Kada dođe dvoru bijelome,
On doziva svoju staru majku,
Pa ovako njojzi progovara:
„Jevrosima moja stara majko!
„Kazuj majko ko mi je babajko? 120
„Jer me danas prekorio Đuro,
„Da sam majko kurvino kopile.“
Veli njemu Jevrosima majka:
„O moj sine Janković Stojane!
„Kad me pitaš pravo da ti kažem; 125
„Nisi sine kurvino kopile,
„Već ti jesi Janković Stojane,
„Tvoj je babo, od Sibinja Janko;
„Ja ti za nj' ga kazivala nisam,
„Što si bio mali i nejačak, 130
„Pa bi ludo izgubio glavu.
„Tvog su baba zarobili Turci,
„I sa njime Srijemkinju Jeku,
„Milu ćerku od Srijema Đura.
„Zarobi ih Dedo-Mehmed-Aga, 135
„I odvede Vrelu na Cetinje.
„Ako li mi ne veruješ sine,
„Ti otidi na gornje čardake,
„Te otvori srebrne sanduke,
„Pa ćeš naći sablju babajkovu, 140
„U širinu četiri je pedi,
„U dužinu do dvanajest pedi,
„Pa ti siđi u donje podrume,
„Tu ćeš naći babovoga dora,
„I kod njega četiri Madžara, 145
„Drže njemu četiri ulara.“
Kad to začu Janković Stojane,
On otide na gornje čardake,
Te otvori srebrne sanduke,
Pa izvadi sablju babajkovu, 150
I opremi njegovoga dora,
Odatle je Stojan polazio,
Kad je bio Kanjidži čaršiji,
Svog je dora vrlo ražljutio,
Po tri koplja u visinu skače,155
Iz kopita živa vatra seva,
Iz kaldrme iskače kamenje.
To gledale kalfe iz dućana,
Pa među se riječ govorili:
„Hvala Bogu, hvala istinome! 160
„Od kako je nestanulo Janka,
„Vaki junak nije prolazio;
„Ovom našom Kanjidžom čaršijom.“
Gledala ga s' čardaka devojka,
Mila ćerca, Murat kapetana, 165
Pa pred njega odmah išetala,
I pod njime konja uhvatila;
Pa ovako njemu govorila:
„Čuli mene neznani junače!
„Hajde more, na bijelu kulu, 170
„Mome bratu Murat kapetanu.
„On će mene, tebi pokloniti,
„I uza me debela dorata,
„Što ga jaše jednom u godini.“
Kad to začu Janković Stojane, 175
To Stojanu milo ne bijaše,
Al' mu drugo biti ne mogaže,
Već se svrati, na bijelu kulu,
Baš na kulu Murat kapetana.
Kada dođe na bijelu kulu, 180
Pita njega Murat kapetane:
„Oj Boga ti neznani junače!
„Odakle si od koga li grada?
„Kako li se zoveš prezimenom?“
Veli njemu Janković Stojane: 185
„Čuli mene, Murat kapetane!
„Kad me pitaš pravo da ti kažem;
„Da l' si čuo u turskoj Udbini?
„U Udbini krvavoj Krajini,
„Jesi l' čuo, Nakićevu kulu? 190
„I na kuli, Nakić-Husejina,
„Ja sam glavom, Nakić-Husejine.
„Pošao sam Vrelu na Cetinje,
„Mom daidži Dedu-Mehmed-Agi,
„Na viđenje i na pozdravlenje.“ 195
Tu je Stojan noćcu prenoćio,
Kad u jutru, jutro osvanulo,
Opremi se Janković Stojane,
Da on ide Vrelu na Cetinje,
Dok, eto ti, Murat kapetana, 200
Pa Stojanu riječ progovara:
„O moj zete, Nakić-Husejine!
„Ja ću tebi, pokloniti ćerku,
„I uza nju, debeloga dora,
„Što ga jednom jašem u godini.“ 205
Kad to začu Janković Stojane,
On se maši rukom u džepove,
Te izvadi, stotinu dukata,
Pa ih dade lijepoj devojci,
„Naj devojko da prevarit' neću.“ 210
Pa se doru na ramena baci,
Hode pravo, poljem širokijem,
Dokle dođe, varoši Jabuci,
Baš Jabuci, spram Šerbajnoj-Luci.
Kad je bio, Stojan kroz čaršiju, 215
Svog je dora vrlo ražljutio,
Iz kopita živa vatra seva;
Iz kaldrme iskače kamenje,
Te udara, na dućanu kalfe,
To gledale kalfe sa dućana, 220
Pak među se riječ govorili:
„Hvala Bogu, hvala istinome!
„Kako nam je nestanulo Janka,
„Vaki junak nije prolazio,
„Ovom našlom Jabukom čaršijom.“ 225
Kad je bio, novijem sokakom,
To gledala lijepa devojka,
Mila seja Muse kapetana,
Pa silazi niz bijelu kulu,
Te uhvati za uzdu dorata, 230
Pa mu poče cura govoriti:
„Čuješ li me neznani junače!
„Hajde more na bijelu kulu,
„Mome bratu, Musi kapetanu,
„On će mene, tebi pokloniti, 235
„I uza me debela đogina,
„Što ga jaše jednom u godini.“
Kad to začu Janković Stojane,
To Stojanu milo ne bijaše,
Al' mu drugo biti ne mogaše, 240
Već se svrati na bijelu kulu,
Kada dođe, na bijelu kulu,
Pita njega Musa kapetane:
„Oj Boga ti neznani junače!
„Odakle si, od koga li grada? 245
„I kako se zoveš, po imenu.“
Govori mu Janković Stojane:
„Gospodine, Musa kapetane!
„Da l' si čuo u turskoj Udbini?
„U Udbini krvavoj Krajini, 250
„Jesi l' čuo Nakićevu kulu?
„I na kuli, Nakić-Husejina?
„Ja sam glavom, Nakić-Husejine,
„Pošao sam Vrelu na Cetinje,
„Mom daidži Dedu-Mehmed-Agi. 255
„Na viđenje i na pozdravlenje.“
Tu je Stojan noćcu prenoćio,
Kad u jutru jutro osvanulo,
Opremi se Janković Stojane,
Da on ide Vrelu na Cetinje, 260
Tada reče Musa kapetane:
„O moj zete, Nakić-Husejine!
„Ja ću tebi, sestru pokloniti,
„I uza nju debela đogina,
„Što ga jednom jašem u godini.“ 265
Kad to začu Janković Stojane,
On se maši rukom u džepove,
Te izvadi, stotinu dukata,
„Naj devojko da prevarit neću,“
Pa se doru na ramena baci, 270
Hode pravo Vrelu na Cetinje;
U dobro je doba dolazio,
Baš u veče, u jacije prve,
Dok potrevi lijepu devojku,
Milu ćerku Deda-Mehmed-Age, 275
Po imenu Merjušu devojku,
Ja kakva je šinula je guja,
Lepša jeste od bijele vile.
Kad to viđe Merjuša devojka,
Prepade se, žalosna joj majka, 280
Pa govori Janković Stojanu:
„O Stojane vesela ti majka!
„Vidiš bolan, da ćeš poginuti;
„Da imadeš sokolova krila,
„Ne bi perje iznijelo mesa.“ 285
Veli njojzi Janković Stojane:
„Ne krsti me, Merjuša devojko,
„Ne krsti me kad ja kršten nisam,
„Jer ja nisam Janković Stojane,
„Već ja jesam, Nakić-Husejine, 290
„Iz Udbine krvave Krajine,
„Pa sam pošo Vrelu na Cetinje,
„Mom daidži Dedu-Mehmed-Agi,
„Na viđenje i na pozdravlenje."
Veli njemu Turkinja devojka: 295
„Ne budali Janković Stojane!
„Kad ti nisi, Nakić-Husejine,
„Već ti jesi, Janković Stojane,
„Od Sibinja bijeloga grada,
„Evo ima petnajest godina, 300
„Kako ranim u našoj tamnici,
„Tvoga baba Sibinjanin Janka.“
Kad to začu Janković Stojane,
On govori Merjuši devojci:
„Oj Boga ti, Merjuša devojko! 305
„Jeli živa Srijemkinja Jeka?“
Kad to začu Merjuša devojka,
Ona planu, kao vatra živa.
Pa Stojanu mlada progovara:
„Bog t' ubio Janković Stojane! 310
„Odkud znadeš Srijemkinju Jeku?
„Ja kakva je Srijemkinja Jeka,
„Lepša jeste od bijele vile;
„Ni vila joj nebi druga bila.
„Ti kad vidiš, Srijemkinju Jeku, 315
„Onda na me, ni gledati nećeš,
„No čuli me, Janković Stojane!
„Zakuni se, Bogom i Jovanom.
„Da me mladu ostaviti nećeš,
„Pa ću tvoga izbaviti baba, 320
„I sa njime Srijemkinju Jeku.“
Kad se Stojan viđe na nevolji,
Metnu kapu na desno koleno,
Pa ovako junak progovara:
„Vera moja ostavit' te neću, 325
„Vera moja, prevarit' te neću.“
Kad to viđe Merjuša devojka,
Ona misli da se kune njojzi,
Pa govori Janković Stojanu:
„Čuli mene, Janković Stojane! 330
„Kada budeš na bijelu kulu,
„Kod mog baba Deda-Mehmed-Age,
„Ti se kaži, Nakić-Husejine,
„Babo nosi po visoko glavu,
„Pa na tebe ni gledati neće, 335
„No će reći svojijem slugama:
„„Vodite ga na gornje čardake,
„„Pa kad sutra, bijel dan osvane,
„„Dan osvane, i ograne sunce,
„„Onda će mi na vićenje doći, 340
„„Na viđenje i na pozdravlenje.""
Ti se klanjaj, do zemljice crne,
„Poljubi ga u skut i u ruku,
„Pa ovako, njemu progovaraj,
„„Moj daidža, Dedo-Mehmed-Aga! 345
„„Molim ti se, kao starijemu,
„„Pušti mene, u novu čaršiju,
„„Da za pare kupim preobuke,
„„Već imade nedeljica dana,
„„Od kako se preobuko nisam.“ 350
„Kad te pusti, Dedo-Mehmed-Aga,
„Idi pravo u novu mehanu,
„Ja ću doći dok namirim baba.“
Kad to začu Janković Stojane,
Hode pravo bijelome dvoru, 355
Kada dođe pred bijele dvore,
Sluge njemu konja prihvatiše,
Vadaju ga i tamo i amo,
Stojan pođe na bijelu kulu,
Kod Turčina Deda-Mehed-Age, 360
Ali Turčin na nj' ga i negleda,
Već govori svojijem slugama:
„Vodite mi mog milog sestrića,
„Vodite ga na gornje čardake,
„Pa kad, sutra, bijel dan osvane, 365
„Dan osvane, i ograne sunce,
„Onda će mi, na viđenje doći,
„Na viđenje, i na pozdravlenje.“
Stojan mu se klanja do zemljice,
Celiva ga,u skut i u ruku, 370
Pa govori Dedu-Mehmed Agi:
„Moj daidža,Dedo-Mehmed Aga!
„Molim ti se kao starijemu,
„Pusti mene u novu čaršiju,
„Da za pare, kupim preobuke, 375
„Evo ima nedeljica dana,
„Od kako, se nisam preobuko “
Govori mu Dedo-Mehmed Aga:
„Idi more, al' u jutru dođi!“
Kad to začu Janković Stojane, 380
Uze svoga, debelog dorina,
Pa se njemu na ramena baci,
Hode pravo, u novu čaršiju,
I odsede, u novu mehanu,
Pa doziva krčmarncu Maru: 385
„Čuli mene, krčmarice Maro!
„Donesi mi, jedan čabar vina,
„Da našojim sebe i dorina.“
Veli njemu, krčmarica Mara:
„Hajd' odatle, neznani junače! 390
„Ne prodajem, na čabrove vino,
„Već na oke i na polujake.“
Opet veli, Jankvvić Stojane:
„Čuli mene krčmarice Maro!
„Donesi mi, jedan dukat vina, 395
„Da napojim, sebe i derina.“
Govori mu krčmarica Mara:
„Hajd' odatle, neznani junače!
„Neprodajem, na dukate vino,
„Već na groše i na marijaše.“ 400
Pa doziva sestru Anđeliju:
„Čuješ mene, sejo Anđedajo!
„Došao je junak u mehanu,
„Koji pije, na čabrove vino,
„Koji pije, na dukate vino; 405
„Nego idi u donje podrume.
„Te donesi, jedan čabar vina.“
Anđelija Maru poslušala
Hode pravo u donje podrume,
Te donese crvenoga vina; 410
Malo vreme, za tim postajalo,
Dok eto ti Merjuše devojke,
Ona kuca alkom na vratima,
Te-doziva krčmaricu Maru:
„Krčmarice, otvori mi vrata!“ 415
Govori joj krčmarica Mara;
„Hajd' odatle, Merjuša devojko!
„Nemogu ti otvoriti vrata,
„Jer imadem, jednoga junaka,
„Koji pije, na čabrove vino, 420
„Koji pije na dukate vino.“
Opet veli Merjuša devojka:
„Krčmarice, otvori mi vrata!“
„Ja sam mlada, do sad potrošila,
„Potrošila, tri tovara blaga, 425
„Sve raneći njegovoga baba.“
Kad to začu krčmarica Mara,
Ona usta te otvori nrata.
Kad uiđe Merjuša devojka,
Uze mlada, jedan kondir vina, 430
I uzeše Fenjer i svijeću,
Pa hodoše tamnici prokletoj,
Sad, da vidiš, Janković Stojana,
Na čekrke u tamnicu siđe,
Kod svog baba Sibinjanin Janka, 435
Te mu dade zlatan kondir vina.
Kad ga viđe, Sibinjanin Janko,
Proli suze niz bijelo lice,
Pa govori svome milom sinu:
„O Stojane. moj rođeni sine! 440
„Zar mi i ti pade u tamnicu
„Da zajedno ovde istrunemo.“
Govori mu Janković Stojane:
„Neboj mi se moj mili babajko!
„Nisam došo ovde u tavnicu,
„Da zajedno vreme provodimo,
„Već sam došo tebe izbaviti, 445
„I tamnice na vek oprostiti.“
Jošte Stojan u riječi bjaše;
Trže čekrk, Merjuša Devojka,
Te Stojana na polje izvuče;
Pa xodoše u bijele dvore; 450
Napred ide, Merjuša devojka,
A za njome Janković Stojane.
Kad dođoše u bijele dvore,
Tu nađoše tridest devojaka,
Među njima Srijemkinju Jeku; 455
Na krilu joj Dedo-Mehmed Aga.
Kada Stojan ugleda Turčina,
Prepadnu se žalosna mu majka,
Pa pobeže natrag bez obzira,
Kad to viđe Merjuša devojka, 460
Grlom viče, belom rukom maše,
Te doziva Janković Stojana:
„O Stojane, žalosna ti majka!
„A što si se bolan prepanuo
„Ja sam moga uspavala baba 465
„On se neće lako probuditi.“
Kad to začu Janković Stojane,
Povrati se u bijele dvore,
Pa potrže sablju od pojasa,
Te Turčinu odsiječe glavu. 470
Pa uzima od tamnice ključe,
Te pustiše Sibinjanin Janka,
I sa njime trideset sužanja,
Pa agine poharaše dvore,
Odneše mu svijetlo oružje, 475
Sve u srmi i čistome zlatu,
Pa hodoše u donje podrume,
Izvedoše dva konja viteza,
Sa zelenom čohom pokriveni,
Pokriveni čohom do kopita, 480
Pa pođoše poljem širokijem.
Kad su bili varoši Jabuci,
Baš Jabuci, spram Šerbajnoj-Luci,
Tada reče Janković Stojane:
„O moj babo, Sibinjanin Janko! 485
„Vodi babo, naokolo roblje,
„Kud' te neće opaziti Turci,
„Jer ti znadeš staze i bogaze,
„A ja odoh Musi kapetanu,
„Kod njega mi ostala devojka, 490
„Pod kaparom i pod obilježjem.“
Pa on hode na bijelu kulu,
Baš na kulu Muse kapetana,
Te kod njega noćcu prenoćio,
Kad ujutru, jutro osvanulo, 495
Opremi se Janković Stojane;
Sad, da vidiš, Musu kapetana,
On mu dade lijepu devojku,
I uza nju debela đogina.
Odatle je Stojan polazio, 500
Dok je svoga pristignuo baba;
I sa njime Srijemkinju Jeku,
I Merjušu Turkinju devojku,
Odatle su zdravo polazili.
Prijeđoše brda i doline, 505
Kad dođoše Kanjidži-čaršiji,
Progovara Janković Stojane;
„Vodi babo naokolo roblje!
Kud' te neće opaziti Turci,
„Jer ti znadeš staze i bogaze; 510
„A ja odoh Murat-Kapetanu,
„Kod njega mi, ostala devojka,
„Pod kaparom i pod obilježjem.“
Pa on hode Murat-Kapetanu,
Kad u jutru, jutro osvanulo,
Opremi se Janković Stojane, 515
Dok eto ti Murat-Kapetana,
Vodi šćercu, za bijelu ruku,
Pa je dade Janković Stojanu,
I uza nju debelog dorina,
Odatle je Stojan polazio, 520
Te je svoga pristignuo baba;
Kad je svoga pristignuo baba,
Odatle su zdravo polazili,
Prijeđoše brda i doline,
I zelene gore i dubrave, 525
Dok dođoše u ravne Kotare,
Kad dođoše u ravne Kotare,
Povikaše Turkinje devojke:
„Bog t' ubio Nakić-Husejine!
„Tud' s' neide u tursku Udbinu, 530
„U Udbinu, krvavu Krajinu,
„Već se ide u vlaške Kotare.“
Veli njima Janković Stojane:
„Čujete l' me Turkinje devojke!
„Ja ne idem u tursku Udbinu, 535
„U Udbinu, krvavu Krajinu,
„Već ja hoću u vlaške Kotare,
„Jer ja nisam Nakić-Huseine,
„Već ja jesam Janković Stojane,
„Od Sibinja bijeloga grada.“ 540
Pa hodoše poljem širokijem,
Kad dođoše na sred polja ravnog,
Na sred polja širokog Kotara,
Tu nađoše trideset serdara,
I sa njima tridest kapetana, 545
Među njima od Srijema Đura,
Kad je Đuro ugledao Jeku,
Proli suze niz bijelo lice,
Pa poskoči od zemlje na noge;
Te susrete Janković Stojana, 550
I sa njime svoju milu šćercu,
Milu šćercu Srijemkinju Jeku;
Pa je ljubi u bijelo lice,
Ona njega u skut i u ruku,
„Oprosti mi dragi roditelju! 555
„Već imade petnajest godina,
„Od kako me Turci odvedoše.“
Kad se Đuro malo utješio,
On doziva Janković Stojana;
„Čuli mene Janković Stojane 560
„Vodi sine Srijemkinju Jeku,
„Pa je uzmi sine za ljubovcu,
„Kada bude po redu umreti,
„Na tebi ću Srijem ostaviti.“
Kad to začu Janković Stojane, 565
Ljubi Đura u skut i u ruku,
Pa otide dvoru bijelome:
Kada dođe u Sibinja grada,
On pokupi kitu i svatove,
Pa otide u bijelu crkvu, 570
Te se venča s lijepom devojkom
Milom šćercom od Srijema Đura,
A ostale tri turske devojke,
Udade ih za tri kapetana,
Steče Stojan mnoge prijatelje, 575
Bog mu dao u raju spasenje!
Nama braćo, zdravlje i veselje.
Zapisao: Milan Đ. Stanić
Pevač:
Zapisano u Dragačevu
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
