Јаница је босиље садила,
Сваку га је ноћцу посипала,
Не посу га уочи неђеље,
Но ми посла брата најмлађега
Да јој младо посипље босиље! 5
Брат јој пође, муштулуком дође,
И овако сестри говорио:
„Муштулук ти моја сестро Јане,
Паша ти је на босиљ пануо,
А хуџује около босиља, 10
Скупо ће ти босиљ пролазити,
Струк босиља за ожењенога,
А четири за нежењенога”!
А Јаница брата упитала:
„Како ћу их брате познавати, 15
Ниједнога виђела нијесам,
Не могу се ш њима упознати”?
На то братац њојзи одговара:
„Лако ћеш их Јано познавати,
Погледај их међу очи црне, 20
Ожењену очи замућене,
Нежењену очи ка’ даница”.
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 88.
