Јакшићи
Два се мила брата миловала:
Јакшић Митар и Јакшић Стјепане.
Колико се браћа миловали:
Куд су гори путем путовали
Од милости рухо мијењали. 5
То гледала старешица вила,
Па дозива вилу седмакињу:
— Ко завади два Јакшића млада,
Ево њему пола старешинства. —
Кад то зачу вила седмакиња, 10
Претвори се у л'јепу ђевојку,
Па изиће на друма широка.
Отуд иду два Јакшића млада;
Кад вићеше лијепу ћевојку,
Тад повика Јакшићу Стјепане: 15
— Благо мене, ево ми ђевојке! —
Ал' бесједи Митре Јакшевићу:
— Није твоја, нег' моја ђевојка. —
Одговара Јакшићу Стјепане:
— Што ће теби лијепа ђевојка, 20
Када си се, брате, оженио;
Ја се јоште оженио нисам? —
Пође Стјепан да узме ђевојку.
Ал' да видиш Митра Јакшићева,
Он потеже копље убојито, 25
Те удара брата рођенога.
Паде Стјепан на друму широку;
Митар узе лијепу ђевојку,
Па је за се на дората баци
И окрете двору бијеломе. 30
Кад је био кроз гору зелену,
Излећеше утве златокриле;
Митар пусти зелена сокола
Да увати утву златокрилу.
Док пролети сив-зелен соколе, 35
Док прелети кроз гору зелену,
Десно своје саломио крило.
Писну соко као гуја љута,
Па се врати своме господару
И паде му на раме јуначко. 40
А пита га Митре Јакшевићу:
— Како ти је, сив-зелен соколе,
Како ти је без деснога крила? —
Одговара сив-зелен соколе:
— Као брату, који брата нема. — 45
Оде Митар двору бијеломе,
А кад дође дрвеној ћуприји,
Ту му доро ногу подломио.
А пита га Митре Јакшевићу:
— Како ти је, мој добри дорине, 50
Како ти је без ноге четврте? —
А доро му јеком одговара:
— Као брату, који брата нема. —
Кад с' обазре Митре Јакшевићу,
Ал' му нема лијепе ћевојке. 55
Тад закука као кукавица,
А преврће као ластавица:
— Јао мене до Бога милога,
Ђе погубих брата рођенога. —
Иде Митар кући кукајући, 60
Сусрете га Краљевићу Марко,
Па га пита шта је и како је.
Митар каза своје јаде љуте.
Кад сазнаде Краљевићу Марко,
Кад сазнаде шта је и како је, 65
Пушћа Марко рте и огаре
Да улови у планини вилу:
Вила бјежи зелену језеру,
Да утече у воду студену.
Марко пушћа сивога сокола, 70
Да увати вилу у језеру:
Вила бјежи небу под облаке.
Марко узе перна буздована
Те га за њом под облаке баци,
Али топуз вилу пролетио, 75
Одлетио више у облаке.
Кад се озго топуз повратио,
Мало сапом вилу доватио:
Паде вила у зелену траву.
Њој допаде Краљевићу Марко, 80
Па јој 'ваку ријеч проговара:
— Поврати ми Јакшића Стјепана
Или ћу те одмах погубити. —
Одговара пребијела вила:
— Богом брате, Краљевићу Марко, 85
Пусти мене у гору зелену,
Да ја тражим биља свакојака,
Да повратим Јакшића Стјепана. —
Пусти Марко вилу у планину,
Те прелеће од стене до стене. 90
Ветар дува, вила се одзива,
Она мисли да је зове Марко.
Док ето ти виле из планине,
Она носи биље свакојако,
Њиме маже Јакшића Стјепана 95
И од копља ране по Стјепану,
Док на њему ране зарастоше.
Стјепан скочи на ноге јуначке,
Марко пусти вилу у планину.
Проговара Јакшићу Стјепане: 100
— Ао, браћо, давно ли сам заспо,
Што ме прије пробудили нисте. —
Они добре коње посједоше
И одоше двору Јакшићеву
Вино пити и веселити се. 105
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
