Јаквинта/31
| ←ПОЈАВА III | Јаквинта Писац: Драгутин Илић ПОЈАВА IV |
ПОЈАВА V→ |
ПОЈАВА IV
ЈАКВИНТА (сама):
На пос’о дакле! Поноћ страхотна
Тамна је крила разавила већ.
Ко знаде, вихор судбине,
Што се под њеним витла окриљем,
Кога ће у вис подигнути сад!
О ноћи, ноћи!
Ти, заштитнице тајних намера,
Са мрачним велом што их прикриваш,
Иштући жртву, теби спремљену.
Што тако немо тога погледаш,
Који ти сјајну жртву опрема?
(Вади отров.)
Тако ситан прах,
Великом делу одређује пут!
Неколко труни ове прашине,
Краљевство једно сад ми доноси!
Хајд, чини своје! на врх лешина
Подигнут престо мене изгледа.
Владимир?
Ха, како мирно слази немоћан,
У вечност тамну, коју спремам сад!
(Чује све тихо куцање.)
То куца неко?!
(Прилази вратима и ослушкује.)
Ко буни орла, што сад облеће
Око лешине своје победе?
Не никог нема!... Ху, ал' је мирна ноћ!
Ко да у себи скрива страхоте.
Шапћући тихо: отани ! куда ћеш?
„Заједно с њима ти ћеш пропасти!“
Да л' тако онај старац прорече?
Не, никад! никад! То је лудост тек:
Кад ловац дође на зечији траг,
Зар да напусти погођени пут?
Стаза је моја обележена,
На њеном крају престо трепери
Са скиптром златним!... Напред, Јакоинто!
Ти мораш тамо! Круну или смрт!
(Чује се куцање опет.)
ЈАКВИНТА (сипа отров у пехар)
|