Јабука неслоге
(Алегорија)
Неслога се једном створила у ђеву,
Милолика дошла у св'јетлу од'јеву,
Медју браћу стала ка' лицкава Фата,
Држала у руци јабуку од злата,
Па ожимљућ' уснам — ка' што цуре раде,
Кад свој г'овор њеком хоће да усладе,
Говорила њима: „Вас сте четир' брата
Сваки вр'један ове јабуке од злата ....
Ја ћу вам је дати, — ако вам је мила,
Вилинске се моћи крије у њој сила:
Но се д'јелит не да; а ја н'јесам рада,
Да међ' вама црна омраза завлада,
Давши је једноме радје но другоме;
Јер сте сви једнако мили срцу моме ....
Него овом стазом дугом, глатком доста,
Која је од сметња и запр'јека проста,
Ја ћу њу котурит; — а ви једним фрком
Сви се за њом одмах отисните трком:
Ког послужи срећа, те је прије стигне,
Нек његова буде, нек је за се дигне. —
Јесте л' задовољни? . . . ја вас само питам,
Па јабуку одмах весело вам хитам." —
„„Јесмо! ј есмо!"" Браћа једногласно викну,
А јабука ончас низа стазу шикну. —
Два близике брата врло брза била,
Далеко се напр'јед пред друге одвила;
И ко их је гледа' — казат знао није,
Ком се у том трку боља срећа смије.
Брза, лака оба, а јабуке жудна,
У наглењу овом скоро неутрудна! . . .
Ушло им у срце зазирање гадно,
Излегло се из тог такмачење јадно :
Па се стали мрзит, па се стали корит,
Па зајимат грдњом, па се грдно борит,
Па завидно с' гледат, па се злобно пазит,
Па и само братство порицат и газит,
Па на пр'јекор служит, па на саблаз биват,
Па душмане своје собом наслађиват ....
То гледала Љубав: — не могла одољет,
Нити могла братске погибије вољет;
Нег' анђела правог попримила слику,
Пошто чула толик кар, срчбу и вику,
И пред браћу ону брже боље стала,
Па им једрим гласом 'вако кликовала:
„Камо, камо, браћо!... кам' наглите тако!...
Код својијех очи варате се јако,
Држећ', да је злато та јабука кобна,
Коју вам котури утворница злобна! . . .
Она није друго, него враштво чито,
У злаћену пјену лукаво увито,
За којијем наглећ' — наглите у саму
Вратоломну, страшну и бездану јаму:
Гдје но бисте на в'јек погинули стидно,
Изгубили себе, пропали невидно." —
*
* *
Браћа к себи дошла на такове гласе,
Упознала блудњу — па се тргла на се:
Опет била браћа, ка' што су и била,
Вјечни ловор себи у задрузи свила,
Високо се дигла, одољела злоби,
И на вршак стала своје златне доби.
