Jabuka nesloge
(Alegorija)
Nesloga se jednom stvorila u đevu,
Milolika došla u sv'jetlu od'jevu,
Medju braću stala ka' lickava Fata,
Držala u ruci jabuku od zlata,
Pa ožimljuć' usnam — ka' što cure rade,
Kad svoj g'ovor njekom hoće da uslade,
Govorila njima: „Vas ste četir' brata
Svaki vr'jedan ove jabuke od zlata ....
Ja ću vam je dati, — ako vam je mila,
Vilinske se moći krije u njoj sila:
No se d'jelit ne da; a ja n'jesam rada,
Da međ' vama crna omraza zavlada,
Davši je jednome radje no drugome;
Jer ste svi jednako mili srcu mome ....
Nego ovom stazom dugom, glatkom dosta,
Koja je od smetnja i zapr'jeka prosta,
Ja ću nju koturit; — a vi jednim frkom
Svi se za njom odmah otisnite trkom:
Kog posluži sreća, te je prije stigne,
Nek njegova bude, nek je za se digne. —
Jeste l' zadovoljni? . . . ja vas samo pitam,
Pa jabuku odmah veselo vam hitam." —
„„Jesmo! j esmo!"" Braća jednoglasno viknu,
A jabuka ončas niza stazu šiknu. —
Dva blizike brata vrlo brza bila,
Daleko se napr'jed pred druge odvila;
I ko ih je gleda' — kazat znao nije,
Kom se u tom trku bolja sreća smije.
Brza, laka oba, a jabuke žudna,
U naglenju ovom skoro neutrudna! . . .
Ušlo im u srce zaziranje gadno,
Izleglo se iz tog takmačenje jadno :
Pa se stali mrzit, pa se stali korit,
Pa zajimat grdnjom, pa se grdno borit,
Pa zavidno s' gledat, pa se zlobno pazit,
Pa i samo bratstvo poricat i gazit,
Pa na pr'jekor služit, pa na sablaz bivat,
Pa dušmane svoje sobom naslađivat ....
To gledala Ljubav: — ne mogla odoljet,
Niti mogla bratske pogibije voljet;
Neg' anđela pravog poprimila sliku,
Pošto čula tolik kar, srčbu i viku,
I pred braću onu brže bolje stala,
Pa im jedrim glasom 'vako klikovala:
„Kamo, kamo, braćo!... kam' naglite tako!...
Kod svojijeh oči varate se jako,
Držeć', da je zlato ta jabuka kobna,
Koju vam koturi utvornica zlobna! . . .
Ona nije drugo, nego vraštvo čito,
U zlaćenu pjenu lukavo uvito,
Za kojijem nagleć' — naglite u samu
Vratolomnu, strašnu i bezdanu jamu:
Gdje no biste na v'jek poginuli stidno,
Izgubili sebe, propali nevidno." —
*
* *
Braća k sebi došla na takove glase,
Upoznala bludnju — pa se trgla na se:
Opet bila braća, ka' što su i bila,
Vječni lovor sebi u zadruzi svila,
Visoko se digla, odoljela zlobi,
I na vršak stala svoje zlatne dobi.
