Ђурђев-дан
| Ђурђев-дан Писац: Јован Грчић Миленко |
I
Гора се смеши... С истока мила
Долеће ево зорица pа̑на,
Те рујном усном брижно целива
Поносно чело Ђурђева дана.
Гора је срећна... Срећа јој сија
Из младих груди, весела лица;
О срећи збори, о срећи снева
И сузно око чедних ђурђица.
О, срећна горо! О, дични рају!
Живота нова гласниче лепи!
Та како снагом твога мириса
Хајдучко срце да се не крепи!
II
Горштачки синак с мајком се прашта.
Очи му зборе, речи су неме.
»Па зар ћеш збиља? О, дете моје!
Зар и том дође крилато време?«
Прегорком сузом токе му кваси,
Слабачком руком грли га ста̑ра;
А стена ћути и поглед болан
На груд’ма мајке мило одмара.
»Па срећно, сине«!... Оружје звекну
И хајдук прну к’о соко сури...
Премилој мети, слободном крају
Срце га води, понос га жури.
Гора се смеши... па топло прима
На недра своја госта чекана:
Да купно с њиме славицу слави,
Ох, лепу славу Ђурђева дана!
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 186-187
|