Đurđev-dan
| Đurđev-dan Pisac: Jovan Grčić Milenko |
I
Gora se smeši... S istoka mila
Doleće evo zorica pȃna,
Te rujnom usnom brižno celiva
Ponosno čelo Đurđeva dana.
Gora je srećna... Sreća joj sija
Iz mladih grudi, vesela lica;
O sreći zbori, o sreći sneva
I suzno oko čednih đurđica.
O, srećna goro! O, dični raju!
Života nova glasniče lepi!
Ta kako snagom tvoga mirisa
Hajdučko srce da se ne krepi!
II
Gorštački sinak s majkom se prašta.
Oči mu zbore, reči su neme.
»Pa zar ćeš zbilja? O, dete moje!
Zar i tom dođe krilato vreme?«
Pregorkom suzom toke mu kvasi,
Slabačkom rukom grli ga stȃra;
A stena ćuti i pogled bolan
Na grud’ma majke milo odmara.
»Pa srećno, sine«!... Oružje zveknu
I hajduk prnu k’o soko suri...
Premiloj meti, slobodnom kraju
Srce ga vodi, ponos ga žuri.
Gora se smeši... pa toplo prima
Na nedra svoja gosta čekana:
Da kupno s njime slavicu slavi,
Oh, lepu slavu Đurđeva dana!
Izvor[uredi]
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 186-187
|