Ђулић бајрактар одводи Јелу Коњевића
0001 Вино пију Бунићани млади
0002 Код Бунића у халват-одаји,
0003 Медју њима бунићки диздару.
0004 Бунићани еглен заметнули,
0005 А погледа диздар са пенџера.
0006 Кад угледа сама коњаника
0007 На дјогату уз поље зелено,
0008 Познаје га, познати не море,
0009 Нег он вели Бунићаном младим:
0010 „Бунићани, драга дицо моја!
0011 Ето нами сама коњаника
0012 На дјогату како на геику,
0013 Ја га, дицо, познати не могу.“
0014 Познају га Бунићани млади,
0015 Ал залуду, познати не могу.
0016 Кад погледа Бунићанин Мујо,
0017 Он диздару вели у одаји:
0018 „Чуј, диздару, граду поглавару!
0019 Оно ј’ глава Ђулић-бајрактару,
0020 Бајрактару Лике Мустајбега.“
0021 Онда њима диздар говорио:
0022 „Бунићани, моја дицо драга!
0023 Немојте се нико преварити,
0024 Па прид њега да би излетио
0025 Ил дочеко Ђулић-бајрактара.“
0026 У том Ђулић доскака дјогата,
0027 Код ахара осиде дјогата.
0028 Ал је њему то за чудо било,
0029 Што му никог пред ахаром нема,
0030 Сам мислио, а сам говорио:
0031 „Боже мио, што би ово било!
0032 И до сад сам овди доходио,
0033 Вавик су ме дочекали Турци,
0034 Сад ми нико ни мукает није.“
0035 Па кајасе забаци дјогату,
0036 Сам му с’ добар крај ахара вода,
0037 А у ахар Ђулић ускочио,
0038 Па им салам у ахару викну,
0039 Ту свак мучи, ништа не говори,
0040 Нико њему салам не отприми,
0041 Пази хатор бунићког диздара.
0042 Све се чуди Ђулић-бајрактару,
0043 А диздар му гледа са пенџера.
0044 Ђулић момак стоји у одаји,
0045 Нико м’ мисто да начини не ће.
0046 Диздар своју окренуо главу,
0047 Па он вели Ђулић-бајрактару:
0048 „Знаш, копиле, Ђулић-бајрактару!
0049 Кад те снесе а Ђулија мајка
0050 Са Гласинца изнад Сарајева,
0051 Па те снесе на широку Лику,
0052 Носа тебе по туђих оџацих,
0053 Тебе с’ прими Лика Мустајбеже,
0054 Охрани те на оџаку своме
0055 Раз хатора Бога великога,
0056 Раз гајрета цара честитога,
0057 Пораз нама личких набодица,
0058 Па ја на те такум навалио,
0059 А пода те коња подметнуо,
0060 Теби санџак-бајрак исправио
0061 Најстарији у широкој Лици,
0062 Старијега веш од твога нема,
0063 Да га с бегом носаш четујући.
0064 Па Нухане, кујино копиле!
0065 Од како је Лика постанула,
0066 Нико није изнио дивојке,
0067 О копиле, од Сења каменог,
0068 А ти с’ свога саћеро дјогата
0069 Билом Сењу на дражицу хладну,
0070 А под кулу Коњевић-Михајла,
0071 Па си јели тврду виру дао
0072 Код Дражице, код воде студене,
0073 Чуј, копиле, да ћеш је узети,
0074 Она теби, да ће за те поћи,
0075 Ево пуне четири године.
0076 Веш ти не смиш Сењу каменоме,
0077 Вен си с’ саде ашик наметнуо
0078 А за мојом Златом јединицом.
0079 Јунак ниси, колико се кажеш.
0080 Знаш, копиле, Ђулић-бајрактару!
0081 Да имам девет куја у авлији,
0082 Ни једне ти не би поклонио,
0083 Камо л’ Злату са оџака своју.“
0084 Па се руком под јастук фатио,
0085 Извадио књигу написану,
0086 Разави је, па му говорио:
0087 „Вид’, Нухане, од кује копиле,
0088 Биле ове књиге написате!
0089 Ова ј’ књига од Сења камена,
0090 А од липе Јеле Коњевића,
0091 Шта је Јеле у њој направила:
0092 „ „Ето т’ књига, бунићки диздару!
0093 Хабер подај Ђулић-бајрактару,
0094 Нека садје Сењу каменоме
0095 На Дражицу, на воду студену,
0096 Да ми наше вире повратимо.“ “
0097 Па, копиле, хајде из одаје!
0098 Јунак ниси, колико те кажу.“
0099 Кад то чуо Ђулић-бајрактару,
0100 На њему се длака подигнула
0101 Ко на вуку просинца мисеца,
0102 Јер се момак стиди Бунићана,
0103 Па му сијну пала голотрба.
0104 Да ту не би двају побратима,
0105 Једнога би мати пожелила,
0106 Ал би првље бунићког диздара,
0107 Ама с’ до дви побре пригодише,
0108 До дви побре оба имењака,
0109 Једно побре Бунићанин Мујо,
0110 А друго је Јелечковић Мујо
0111 Од Јелеча из Херцеговине,
0112 Оби с’побре хитре порегодиле,
0113 Уфатише Ђулић-бајрактара,
0114 Изнесоше г’ пред одају билу.
0115 Онда Ђулић посиде дјогата,
0116 Па он виче бунићког диздара:
0117 „Чуј, диздару, граду поглавару!
0118 Рећи немој, да ти казо нисам,
0119 Ђулић оде Сењу каменоме,
0120 Бога моли, да се не повратим!
0121 Ако с’ вратим од Сења каменог,
0122 Па ја здраво до Бунића сиђем,
0123 Ја ће тебе мати пожелити
0124 Ја, диздару, Ђулић-бајрактара!“
0125 То му рече, отишће дјогата,
0126 Управи га на худут на воду,
0127 На њој нађе седам дивојака,
0128 Медју њима Злате диздарева.
0129 Он не може срцу кидисати
0130 Крај бунара протирати дјоге,
0131 Да с’ не сврати до своје дивојке.
0132 Дјогу сврати, па јој салам викну,
0133 Дивојка му салам отпримила,
0134 Па му Злате вели дивичица:
0135 „О Нухане, очи дивојачке!
0136 Што си тако чехру проминио?
0137 Је л’ те бабо резил учинио
0138 И, Нухане, тебе расрдио,
0139 Па си пошо Сењу каменоме
0140 Пораз липе Јеле Коњевића?
0141 Ал Нухане, иза горе сунце»
0142 Ти не слушај бабе родитеља,
0143 Остарио, памет изгубио,
0144 Ти се мореш лакше оженити
0145 Брез кахара и тешка мејдана,
0146 Бајрактару, и бољом дивојком.
0147 Хај ти са мном мојој кули билој,
0148 Ја у т’ дати конак и вечеру
0149 На срамоту баби родитељу.“
0150 Бајрактара итат учинила,
0151 Отален га натраг повратила.
0152 Златка иде од воде бунара,
0153 За њом Ђулић наметно дјогата,
0154 Све јој чепа скуте од кошуље.
0155 Како га је близу прикучио,
0156 Кад му годиц фркне на ноздрве,
0157 Аспурлија у небо полиће,
0158 Све јој врану прша плетеницу.
0159 Па удари граду на капију,
0160 А угледа диздар са пенџера,
0161 Па се руком шину по колину,
0162 Бунићаном тихо говорио:
0163 „Види кује Златије дивојке,
0164 Гдје поврати Ђулић-бајрактара!“
0165 У одаји на ноге скочио,
0166 Па он назу кајсар-јемелије,
0167 А самурли-ћурак обгрнуо,
0168 Па испаде на дво’ из одаје,
0169 Он окрену граду на капију,
0170 Сиђе својој кули и авлији,
0171 Он Нухана у авлији нађе,
0172 Гдје он хода и дјогата вода,
0173 Не смиде му ништа говорити,
0174 Док не удје у кулу камену,
0175 Па од куле врата притворио,
0176 Па он виче Ђулић-бајрактара:
0177 „О копиле, Ђулић-бајрактару!
0178 Не ћеш у њој конак учинити,
0179 Једнога ће мати пожелити.“
0180 Застиди се Ђулић-бајрактару,
0181 Па поклопи у авлији дјогу,
0182 Отишће га на авлијнска врата,
0183 А Златка га угледа дивојка,
0184 Па упаде у другу одају,
0185 Она Ибру нађе кахвеџију,
0186 Њему пружи Злате гурабија,
0187 И никол’ка даде му пешкира,
0188 Она вели Ибри кахвеџији:
0189 „Носи, Ибро, Ђулић-бајрактару!
0190 Јер он оде Сењу каменоме,
0191 ’Ваки њему трибају пешкири,
0192 јер би мого ране задобити,
0193 Па нек има утегнути чиме,
0194 Нека јиде медом гурабије,
0195 Нек спомиње Златку диздареву!“
0196 И одапе гердан око врата,
0197 На гердану стотину цекина.
0198 Па га даде Ибри кахвеџији:
0199 „Подај и то Ђулић-бајрактару,
0200 Три пута му море трибовати,
0201 Могло би се њему пригодити
0202 Не имати паре ни динара.“
0203 Ибро трче граду до капије,
0204 Он повика Ђулић-бајрактара:
0205 „Чекај, побро, да проговоримо!“
0206 Дочека га Ђулић на бунару,
0207 Јере туди напоји дјогата,
0208 Гурабије даде и пешкире
0209 И даде му гердан од дуката.
0210 Нухан натраг гердан повратио,
0211 Побратиму говорио Ибри:
0212 „Поздрави ми кићену Златију,
0213 Ја јој не би врата оголио,
0214 Би волио данас погинути;
0215 А ти знадеш, Ибро кахвеџија,
0216 Гдје год нађеш Ђулић-бајрактара,
0217 Код њег има стотина цекина,
0218 За што с’ имам напојити вина,
0219 А и свога п отковати дјогу.“
0220 То му рече, а отишће дјогу,
0221 Мисли јадна на дјогату глава:
0222 „Далеко ми на Удвину ићи,
0223 Да обучем катанско одило;
0224 А Бог знаде, на Удвину не ћу,
0225 Него идем на Врхове сићи
0226 Своме побри Врховац.-Алаги,
0227 Менека ће побро опремити,
0228 Отален ћу Сењу каменоме.“
0229 Оде Ђулић на Врхове црне,
0230 Садје кули Врховац-Алаге,
0231 Сава слуга прифати дјогата.
0232 Када Ђулић у одају удје,
0233 Кад ли ага сиди код пенџера,
0234 Њему Ђулић турски салам викну,
0235 А ага му салам отпримио,
0236 Па исприд њег на ноге скочио.
0237 Ђулић сиде код џама пенџера,
0238 Алага му хожгелдију даје:
0239 „Јеси л’, побро, здраво и весело?
0240 „ „Брате, здраво, милом Богу фала.“ “
0241 „Куд си, побро, потиро дјогата?“
0242 Све му Ђулић по истини каже,
0243 Гдје га ј’ диздар резил учинио:
0244 „Па далеко ићи на Удвину,
0245 Да обучем катанско одило,
0246 Па сам теби сашо на Врхове,
0247 Да ти мене и дјогата спремиш,
0248 Да ја идем Сењу каменоме
0249 Пораз липе Јеле Коњевића,
0250 Ја ћу Јелу на Лику изнити,
0251 Ја ћу, брате, главу изгубити.“
0252 Намах ага на ноге скочио,
0253 У одаји сандук отворио.
0254 Па извади катанско одило,
0255 Прид побру га баци у одаји:
0256 „Опремај се, Богом побратиме!
0257 А ја одох сигурати дјогу.“
0258 А Нухан се спрема у одаји,
0259 Он момачко са себека сними,
0260 А катанско све обуче на се,
0261 Назу чизме, а припаса ћорду,
0262 Па окрену низ кулу камену,
0263 Он ђогата сигурата нађе,
0264 Посиде га Ђулић-бајрактару,
0265 Њега прати Врховац Алага,
0266 Њему Ђулић вели на растанку:
0267 „Побратиме Врховац-Алага!
0268 Кад ти не ћеш са мном Сењу сићи,
0269 Ако чујеш оточке топове,
0270 Ради ми се у гајрету наћи!“
0271 Њему вели Врховац Алага:
0272 „Побратиме, Ђулић-бајрактару!
0273 Ако Бог да и срића од Бога,
0274 Мене ’ш, побро, на ћуприји наћи,
0275 На ћуприји на Гаштици хладној,
0276 Па се не бој оточкога бана.“
0277 То рекоше па се растадоше.
0278 Ђулић момак низ Врхове сиђе
0279 До Јаблана и Старца бунара,
0280 Па отишће крај Гаштице хладне,
0281 Он ћуприју на Гаштици придје,
0282 Кроз Оточац момак ударио,
0283 Из Оточца истира дјогата,
0284 Управи га под вратник-планину,
0285 Веш дан прође, тавна ноћца дође.
0286 Он изидје врху на планину,
0287 Па он води низ планину дјогу,
0288 Јер је Вратник врлетна планина.
0289 Када садје низ Вратник-планину,
0290 Он посиде под планином дјогу,
0291 Па низ кланац Сењу ударио.
0292 Када садје Сењу каменоме
0293 Билој кули Коњевић-Михајла,
0294 Око ње је камена авлија,
0295 Над авлијом чардак од дрвета,
0296 У чардаку Иван харамбаша
0297 И уз њега шездесет платника,
0298 Што се ј’ крсту пресегнуло своме,
0299 Да ће билу сачувати кулу
0300 И у кули Јелу Коњевића
0301 Од Турчина Ђулић-бајрактара.
0302 Добра бахта Ђулић-бајрактара!
0303 Јер авлијнска отворита врата,
0304 У авлију ускочио дјогу,
0305 Кроз авлију окрену дјогата.
0306 Кад л’ и друга врата отворита,
0307 Што се иде на Дражицу хладну,
0308 На Дражицу истира дјогата,
0309 Одјаха га код воде Дражице,
0310 Па он хода, а дјогата вода,
0311 Чека липе Јеле Коњевића.
0312 Истом зора перо помолила,
0313 А од куле ждрака ошинула,
0314 Ко кад с’ жарко помолило сунце.
0315 Помоли се Јела Коњевића,
0316 Она дође до воде бунара,
0317 Па Ђулићу добро јутро викну,
0318 А Ђулић јој јутро отпримио.
0319 Њему Јеле вели Коњевића:
0320 „Јеси л’ свога дотиро дјогата,
0321 Да ми тврде вире повратимо,
0322 Ал си дошо водити дивојку!“
0323 „ „Вира ј’, Јеле, повраћања нема!
0324 Вен ћемо, драга, на широку Лику.“ “
0325 Па јој пружи руку од себека,
0326 А Јела у оби своје даде,
0327 Он је баци на дјогата за се,
0328 Па дивојци тихо говорио:
0329 „Давор Јеле, моје миловање!
0330 Шћипи ноне око дели-дјоге,
0331 Биле руке око паса мога,
0332 Зла је нара у дјогата мога,
0333 Нами ваља далгу узимати,
0334 Море те, драга, вихар укинути.“
0335 Ђулић мисли на дјогату своме:
0336 „Да би ишо испод куле биле,
0337 Да с’ не јавим Коњевић-Михајлу,
0338 Сви ће рећи Коњевићи млади:
0339 „ „Бака фале Ђулић-бајрактара!
0340 Он се фали, да је јунак прави,
0341 А он нашу украде дивојку
0342 Ко кобилу у по ноћи тавне!“ “
0343 И Бог знаде, испод куле не ћу,
0344 Него идем кроз авлију билу.“
0345 У авлију ускочи дјогата,
0346 Дотира га под камену кулу,
0347 Па он виче Коњевић-Михајла:
0348 „О копиле, Коњевић-Михајлу!
0349 Камо теби Иван харамбаша,
0350 Што се ј’ крсту пресегнуо своме,
0351 И с Иваном шездесет платника,
0352 Да ће твоју сачувати кулу
0353 И у кули твоју липу Јелу
0354 Од Турчина Ђулић-бајрактара?
0355 Ево њега у твојој авлији,
0356 А њим липа на дјогату Јеле.“
0357 Он се фати својих беглучкиња,
0358 Па уз кулу пушк еокренуо,
0359 Пукоше му како можарови,
0360 Сва им грохну срча по пенџеру,
0361 Па на друга врата искочио,
0362 И побиже од куле камене,
0363 А Михајло скочи у одаји,
0364 Па испаде кули на таване
0365 И опали танке можарове,
0366 Хабер даде оточкоме бану,
0367 Да ћуприје чува на Гаштици.
0368 Нухан бижи под Вратник-планину,
0369 Па у кланац Нухан ускочио,
0370 Ударио момак уз планину,
0371 А Вратник је врлетна планина.
0372 Док изидје врху на планину,
0373 Веш му с’ маман расточио дјого.
0374 Нухан сними с дјогата дивојку,
0375 Па Јелици вели дивичици:
0376 „Деде водај дјогу великога!
0377 Цркнут ће ми добар на планини.“
0378 Њему Јеле провадја дјогата,
0379 Све он мисли, што ће и како ће.
0380 Онда Нухан до ђогата дође,
0381 Сними с њега хашу позлаћену,
0382 Па се фати пале оковане,
0383 Сву исиче хашу позлаћену,
0384 Набаци је на стине студене.
0385 Нухан сиде у стине студене,
0386 Извадио мале џехведаре,
0387 А помоли с’ Коњевић Михајло,
0388 За њим лети осам Коњевића.
0389 Кад Михајлу очи утекоше,
0390 Погледао у стине студене,
0391 Грљене се стине по Вратнику
0392 Онда дици својој говорио:
0393 „Дицо моја, осам Коњевића!
0394 Јунак није Ђулић-бајрактару,
0395 Да би смио билом Сењу саћи,
0396 Мени моју ујагмити Јелу,
0397 Да му није Лике Мустајбега;
0398 Ама ј’ беже Вратник испунио,
0399 Јер с’ црљене фесови јуначки.“
0400 То он рече, врати бедевију,
0401 Бижи натраг Сењу каменоме,
0402 А за јиме осам Коњевића.
0403 Кад то Ђулић видја бајрактару,
0404 Он на ноге скочи до дјогата,
0405 Са дјогата хегбе дофатио,
0406 Из њег вади мезу и трмпезу,
0407 Ту он сједе рујно пити вино.
0408 Док се ј’ Ђулић вина напојио,
0409 У том Јеле одморила дјогу.
0410 Опет скочи Ђулић-бајрактару,
0411 Преко коња хегбе пребацио,
0412 Па Јелици вели дивичици:
0413 „Де га води, Јелице дивојко,
0414 До Оточца низ Вратник-планину!“
0415 А низ Вратник Јеле управила,
0416 А Михајло билом Сењу сиђе.
0417 Када кули и авлији сиђе,
0418 Опе дици својој говорио:
0419 „Дицо моја, осам Коњевића!
0420 Тако м’ крста и закона мога!
0421 Баш је јунак Ђулић-бајрактару,
0422 Јер му бега у Вратнику нема
0423 Ни код бега личких набодица;
0424 Да се ј’ беже туди пригодио
0425 И код бега личке набодице,
0426 Како знадем бега и Личане,
0427 Стирали б’ нас до Сења камена.“
0428 Па он јопе опали можаре,
0429 Хабер даде бану оточкоме,
0430 Да ћуприје чува и чаршије,
0431 Он посиде своју бедевију
0432 И окрену јопе у тирање.
0433 А већ Ђулић садје под планину,
0434 Он посиде великог дјогата,
0435 Баци за се Јелу засобицу,
0436 А обгрну мрку кабаницу,
0437 А на главу баци кукуљицу,
0438 Златне сапе на прсих чапразе,
0439 Да се за њим не види дивојка.
0440 Сајмени се данак пригодио,
0441 Нухан свога расрдио дјогу,
0442 Њему добар нару показује,
0443 Он се баца и десно и ливо,
0444 Па у сајам Ђулић ударио,
0445 Биже крањци на четири стране
0446 А од клете наре дјогатове,
0447 Јер се баца и десно и ливо.
0448 У чаршију момак ускочио
0449 Крај биртије Луце крчмарице,
0450 Од Оточца отишће дјогата.
0451 А наступи бане господине,
0452 Јер је бане низ чаршију пошо,
0453 А Луце му вели крчмарица:
0454 „Господине, млад оточки бане!
0455 ТИ чуваш ли камене чаршије
0456 А од змије Ђулић-бајрактара?
0457 Не чувај је, користи ти нема!
0458 Јер је прошо Ђулић-бајрактару
0459 И пронио Јелу Коњевића,
0460 Двоје му ноне испод буча вире,
0461 То сам, бане, очима видила.“
0462 Кад то чуо Оточлија бане,
0463 На солдате хршум учинио,
0464 Да опале на граду топове.
0465 А солдати бана послушали,
0466 А на граду дрмнуше топови,
0467 За Ђулићем ларму подигнуше.
0468 Ја кад Ђулић до Гаштице дође,
0469 Он на њојзи прегази ћуприју
0470 И побиже прико воде хладне,
0471 Потира га хама сустигнула.
0472 Нухан мисли на дјогату своме:
0473 „Гдје ћу јадан главу изгубити,
0474 Кад сам довлен изнио дивојку!
0475 Да је било на Вратнику клетом,
0476 Жалио онда не би погинути,
0477 Вид’ мог побре, црн му образ био,
0478 Гдје је мене реко дочекати,
0479 Па мог побра на ћуприји нема!“
0480 А потира њега сустигује,
0481 Већ је с њиме чарку замећала.
0482 Кад погледа Нухан под планину,
0483 Из планине дралан искочио,
0484 А на њему Врховац Алага,
0485 И за њиме триста Врховчана.
0486 Кад га видја од Оточца бане,
0487 Бан устави великог путаља.
0488 А сритоше с’ оба побратима,
0489 Ђулић виче салам са дјогата,
0490 Врховац му салам отпримио,
0491 Па он на њих љуто ударио.
0492 Ђулић оде на Врхове црне,
0493 Бан побиже на ћуприју клету,
0494 На Оточац коња управио.
0495 Који за њим на ћуприју сиђе,
0496 Тај и оде до Оточца с баном;
0497 Који згоди у Гаштицу клету,
0498 И данас је у Гаштици хладној.
0499 А изидје Ђулић на Врхове
0500 Билој кули побратима свога,
0501 Води Јелу кули уз мостове.
0502 У том дође Врховац Алага.
0503 Ту ће Ђулић конак учинити,
0504 Сву ноћ пили, сана не имали.
0505 Кад ошину зора од истока,
0506 А Ђулић се спрема у одаји,
0507 Све катанско побаца одило,
0508 А момачко на себе обуче,
0509 Алага му вели на растанку:
0510 „Хоћу ли ти, побро, у сватове?“
0511 „ „Не ћеш, побро, вјеру ти задајем!
0512 Баш сам с’ тврдој вјери завјерио,
0513 Да ми трећи у сватове не ће
0514 Посли мене и дјогата мога.“ “
0515 То му рече, а на ноге клиси,
0516 Сава слуга спремио дјогата,
0517 Сиђе Нухан, па га поклопио,
0518 За се Јелу баци Коњевића,
0519 Па управи низ Врхове црне.
0520 Кад он сиђе на худут на води.
0521 Он се с атом својим приговара:
0522 „Али ћемо до Бунића била,
0523 Али ћемо на Удбину билу?
0524 Дао сам вјеру Златији дивојци,
0525 Ако изведем Јелицу дивојку,
0526 Да је најпри до Бунића свратим,
0527 Баш је хоћу, дјого, и свратити.“
0528 Па Бунићу момак управио,
0529 А све мушко пало по мераји,
0530 Женско с’ били граду по бедену,
0531 Оно гледа Ђулић-бајрактара
0532 И Јелицу липу Коњевића.
0533 Нухан Ђулић у авлију удје,
0534 Пред њега је ага изашао,
0535 Па он вели Ђулић-бајрактару:
0536 „Сад ја знадем, да си мушка глава!“
0537 Њему Ђулић вели са дјогата:
0538 „О диздару, граду поглавару!
0539 Сад ми кажи, ко је фиранија,
0540 Ко је, ага, од кује копиле?“
0541 Насмија се бунићки диздару:
0542 „Мој Ђулићу, моје дите драго!
0543 Не остај ми, што сам говорио,
0544 Само кушам, има ли јунака.“
0545 Онда њему Ђулић говорио:
0546 „Нисам, ага, ишо Сењу билом,
0547 Што се кадар оженити нисам,
0548 Вира је, ага, и бољом дивојком,
0549 Нег сам сишо Сењу каменоме
0550 Пораз нама наших Бунићана,
0551 Па ти џаба Јелица дивојка!“
0552 Нухан сними кићену дивојку,
0553 А испала у авлију Злате.
0554 Њему вели бунићки диздару:
0555 „Причекај ме, моје дите драго!
0556 Док ја своју спремим дијевојку,
0557 Па ти води Злату на Удвину!“
0558 „ „Не ћу, ага, вјеру ти задајем!
0559 Моја мајка нигди никог нема,
0560 Него сама мене на оџаку.
0561 Па кад би се тако оженио
0562 Брез кахара и тешка мејдана,
0563 Да не знаду браћа и дружина,
0564 Свак би реко, да ја јунак нисам.“
0565 То му рече, а поврати дјогу,
0566 Закукаше двије кукавице
0567 А на кули бунићког диздара,
0568 Једно липа Јеле Коњевића,
0569 А друго је Злате диздарева.
0570 Кад их чуо Ђулић-бајрактару,
0571 Он дјогату пао по перчину,
0572 Да не слуша сињих кукавица,
0573 Оде Ђулић и отира дјогу.
0574 Ја кад Ђулић на удвину сиђе
0575 До беглука Мустајбега свога,
0576 Ал одаја пуна Удвињана,
0577 Он им салам у одаји викну,
0578 А беговој полетио руци,
0579 Бег му руке не да пољубити,
0580 Код себе му мисто начинио,
0581 Па се с њиме за здравље упита:
0582 „Јеси л’, сине, здраво путовао,
0583 Јеси л’ ишо до Бунића била,
0584 Јеси л’ Злату видјо диздареву?“
0585 „ „Јесам, беже, и Сењу камену,
0586 И изнио Јелу Коњевића
0587 И дао је бунићком диздару.“
0588 Ја кад чуо Лика Мустајбеже:
0589 „Што то, сине, од бога ти тешко!
0590 Видит ’ш сада, што видио ниси.“
0591 Бег погледа са пенџера свога,
0592 А угледа влашче на алату,
0593 Гдје му лети уз мехке рудине,
0594 Оно носи књигу у проципу,
0595 Књигоноша до беглука дође,
0596 Спаде с коња, у беглук униђе,
0597 Бога виче, па се поклонио:
0598 „Које вам је Ђулић-бајрактару?
0599 Имам билу књигу на његака.“
0600 А свак мучи, ништа не говори,
0601 Ал не мучи Ђуић-бајрактару,
0602 Нег влашчићу вели у одаји:
0603 „Ово ј’ глава Ђулић-бајрактару!“
0604 Кад га влашче видја у беглуку,
0605 Поклони се, а полети руци,
0606 А даде му књигу написату,
0607 Узе ј’ Ђулић, па је бегу даде,
0608 Бег је узе, па је разавио,
0609 Књигу каже Ђулић-бајрактару:
0610 „Вид’, Нухане, моје дите драго,
0611 Ево ј’ књига од Оточца била,
0612 Ево је посло Коњевић Михајло,
0613 Шта је у њој Михајло правио:
0614 „ „О Турчине, Ђулић-бајрактару!
0615 Од како је Лика постанула,
0616 То ни једне набодице нема,
0617 Да је од сења однио дивојку
0618 До тебека једног, бајрактару!
0619 Јунак јеси, ал паметан ниси,
0620 Гдје ти моју ујагми дивојку,
0621 Па утече крсту на срамоту.
0622 Да си ми се Јелом оженио,
0623 Ја ти не би данас замирио,
0624 Ја би сашо Јели у походе,
0625 Нек с’ спомиње, док ј’ ове крајине;
0626 Вен си моју Јелу поклонио,
0627 Бајрактару, једној неприлици,
0628 Неприлици бунићком диздару
0629 За његову Златију дивојку!
0630 Кад си моју поклонио Јелу,
0631 Сад ето ти књига од менека:
0632 Ти се спреми, што се бољ еморе,
0633 Ето т’ мухлет за недиљу дана,
0634 Па ти мени на Гаштицу сидји
0635 И сведи ми Злату диздареву,
0636 Да ја видим Туркињу дивојку,
0637 Кад си за њу Јелу поклонио,
0638 Да ја видим, је ли боља Злате.
0639 Наске има девет Коњевића,
0640 Сви ћемо ти на мејдан изићи.
0641 Ако свију згубиш у мејдану,
0642 Ти се онда жени Златом липом;
0643 Ако ли те згубим у мејдану,
0644 Водити ћу Злату на Приморје,
0645 Женит с њоме ког је мени драго.“ “
0646 Онда Ђулић бегу говорио:
0647 „Беже драги, то сам и желио!
0648 Де му другу пиши на колину,
0649 Ја ћу њему на мејдан изићи,
0650 Баш повести Злату на Гаштицу.
0651 Нек је видја девет Коњевића.“
0652 Таку беже књигу направио,
0653 Па је влаху даде у одаји,
0654 А Ђулић му даде попудбину,
0655 Попудбину дван’ест маџарија.
0656 Добро га је влашче зафалило,
0657 Па изидје, посиде алата,
0658 Оде влашче до Оточца била,
0659 А остаде Лика Мустајбеже.
0660 Беже пише књиге на колину,
0661 Па их беже шаље по градових,
0662 Што у граду има поглавара,
0663 Њему сваки да подигне војску,
0664 Да је бегу сведе на Удвину.
0665 Једну шаље бунићком диздару:
0666 „Чуј, диздрау, граду поглавару!
0667 Спремај Златку своју на оџаку,
0668 Ето мене до Бунића била,
0669 Код тебе ћу конак учинити,
0670 Кад си липу пазарио Злату,
0671 И она ће на Гаштицу сићи,
0672 Нек је девет видја Коњевића.“
0673 Другу посла Врховац-Алаги,
0674 Да му спрема конак на Врхових.
0675 Тако беже књиге распачао,
0676 Нухан метно дјогу у колане,
0677 Добар му се крај бедена вода
0678 У великих широких коланих,
0679 Јер га спрема раз хали-мејдана,
0680 Па га вода три четири дана.
0681 Кад му пето јутро освануло,
0682 Сва се сила на рудине збила.
0683 Подиже се Лика Мустајбеже,
0684 С војском сиђе до Бунића била,
0685 Па ће туди конак учинити,
0686 А у јутро рано подранио.
0687 Спреми диздар Злату на оџаку,
0688 А сигура великог дората.
0689 Отален се подигоше Турци,
0690 Поведоше Злату диздареву,
0691 Оста липа Јеле Коњевића
0692 На оџаку бунићког диздара.
0693 Кад изишли на Врхове црне,
0694 А до куле Врховац-Алаге,
0695 Алага им сигуро конаке,
0696 Сву савио испод краја рају.
0697 Испод куле ватре положили,
0698 Ту се печу јаловице овце,
0699 Дотирали вино и ракију,
0700 А сасули јечам на камаре,
0701 Дочекаше бега удвињскога,
0702 Ту му паде на конаку војска.
0703 Кад је сутра био дан освано,
0704 Посидоше ата племените,
0705 Отискоше низ Врхове црне
0706 До Јаблана и Старца бунара.
0707 Кад Јаблану сишли и бунару,
0708 На големо чудо нагазили,
0709 Јер изашо Коњевић Михајло,
0710 Код обале шатор разапео,
0711 Па он сио рујно пити вино,
0712 Код њег осам дице Коњевића.
0713 Водају се ати крај шатора,
0714 А изашо од Оточца бане,
0715 Бан савио дван’ест кумпанија,
0716 Крај Гаштице бутум поцрнило
0717 Од шкрљака и од телећака.
0718 Јанда сио од Оточца бане,
0719 Прама њему сида Мустајбеже,
0720 А ту сила према сили стала.
0721 Ђулић свога осиде дјогата,
0722 Па он узе абдест на бунару,
0723 Ђулић клања два хаџи-рећата.
0724 А у суру стали бајрактари,
0725 Испред суре Ђулић окренуо,
0726 Да с’ халали своји побратими.
0727 Сваки с’ с њиме побро загрлио,
0728 Сваки ишће мејдан код Гаштице,
0729 Па с’ халали с бегом Мустајбегом.
0730 Јанда Златка изашла дивојка,
0731 Па Гаштици хода по обали,
0732 А пролива сузе низ образе,
0733 Златку гледа осам Коњевића
0734 И девети Ћор-Марчинко стари.
0735 Онда Ђулић посиде дјогата,
0736 До Златије доскака дјогата,
0737 Па златији вели дијевојци:
0738 „Муч’, не цвили, болит ће те глава,
0739 Не рон’ суза, а не штети лишца,
0740 Ти се не бој, моје миловање!
0741 Да погинем, драга, у мејдану,
0742 Коњевића јопе запаст не ћеш
0743 Код овликих личких набодица,
0744 Сваки ћ’ за те на мејдан изаћи.“
0745 Крај дивојке проскака дјогата
0746 До шатора девет Коњевића,
0747 Устави га, Михајлу говори:
0748 „Устај, свињо, да се огледамо,
0749 Да видимо, за ког су дивојке!“
0750 А Михајло њему говорио:
0751 „О Турчине, Ђулић-бајрактару!
0752 Што си с’ тако аси учинио?
0753 Ни Бога ми не шће навикнути.“
0754 А њему је Ђулић говорио:
0755 „Душманин си, за Бога не знадеш,
0756 Да ти свињо, за свог Бога знадеш,
0757 Тражио не би турских дивојака,
0758 Нег излази, да се огледамо!“
0759 Коњевић је њему говорио:
0760 „Одјаш’ коња, под шатор унидји,
0761 Да ми своје пречестимо душе,
0762 Ником ваља данас умирати,
0763 По несрећи могу обојица.“
0764 Ђулић јопе њему говорио:
0765 „Чуј, копиле, Коњевић-Михајло!
0766 С ким се бијем, ја с оним не пијем,
0767 Кад ћу мрити, не ћу вина пити,
0768 Нег излази, да се огледамо!“
0769 А Михајло дици говорио:
0770 „Ко ће најпри на мејдан изаћи?“
0771 Сваки мучи, ништа не говори,
0772 Он Јовану сину говорио:
0773 „О Јоване, најстарије дите!
0774 Твоја ј’ прва на мејдан изаћи.“
0775 Јован намах на ноге скочио,
0776 Он кулаша свога поклопио,
0777 Солдати им мејдан размирили,
0778 Па у готов мејдан ускочише.
0779 Јован вели Ђулић-бајрактару:
0780 „Како ћемо мејдан учинити?“
0781 „ „Е Јоване, како теби драго!“ “
0782 „Кад ћу, Туре, мејдан избирати,
0783 Дедер бижи, ја ћу окупити.“ “
0784 Побиже Ђулић, а за њиме Јован;
0785 А кад видја, да стигнути не ће,
0786 Он отишће копље убодицу,
0787 Стаде му зврка копља убодице.
0788 Када га је дјогат опазио,
0789 Талумли се добар пригодио,
0790 Дјогат фрци с десна на лијево,
0791 Дјогат клече на прва колина,
0792 А Нухана копље натфалило.
0793 Док је Нухан повратио дјогу,
0794 Јован пуче из пушака малих
0795 И Нухана грдне ране зада,
0796 Он нит пада нити се припада,
0797 Него за њим наметну дјогата,
0798 Па он стиже Коњевић-Јована,
0799 Удари га голотрбом ћордом
0800 Изнад паса и малих пушака,
0801 Јованова уфати кулаша,
0802 Уфати га, даде Мустајбегу,
0803 Па у готов мејдан ускочио.
0804 А Остоја на ноге скочио,
0805 И он свога посиде дјогата.
0806 У готов су мејдан ускочили:
0807 „Бјеж’, Ђулићу, ја ћу окупити.“
0808 Побиже Ђулић, а за њим Остоја,
0809 За Нуханом копље управио,
0810 И Нухана копље натфатило,
0811 Онда на њег пуче из пушака
0812 И Нухану он рану зададе.
0813 За њим Нухан управи дјогата,
0814 И Остоји он одсиче главу,
0815 Остојина уфати дјогата,
0816 Даде њега Лики Мустајбегу,
0817 Све видјају личке набодице,
0818 Гдје му штрца из нидара крвца.
0819 Диздаревић бегу говорио:
0820 „Дај ми, беже, изун од себека,
0821 Срамота је наске набодица,
0822 Да сам Нухан на мејдан излази
0823 Девет пута код Гаштице хладне,
0824 Он од свога никог рода нема.“
0825 „ „Мехо сине, изуна ти нема!“ “
0826 Јопе Ђулић у мејдан унидје
0827 И све осам згуби Коњевића,
0828 И сваки му грдну рану даде;
0829 А све бутум личке набодице
0830 Сваки бегу говорио своме:
0831 „Дај ми, беже, изун од себека,
0832 Да изминем Ђулић-бајрактара!“
0833 Бег изуна не да од себека.
0834 На Нухану осам грдних рана,
0835 Ал је Нухан срца јуначкога,
0836 Јопе момак у мејдан унидје.
0837 Онда скочи Коњевић-Михајло,
0838 Па поклопи врану бедевију,
0839 Он у мејдан готов ускочио:
0840 „Туре, како ’ш мејдан учинити?“
0841 „ „Душманине, како теби драго,
0842 Ваше звање, ваше обирање.“ “
0843 „Турчине, кад је како мени драго,
0844 Ти зајаши од табоар свога,
0845 А ја хоћу од логора свога,
0846 Један ћемо другом полетити,
0847 Гдје с’ сритемо, да се ошинемо!“
0848 Док рекоше, ате зајахаше,
0849 Један другом плахо полетише,
0850 У Михајла копље убодица,
0851 А на копљу медвидија глава,
0852 Она зива ко када је жива,
0853 С отим плаши коње у мејдану,
0854 Отишће га Коњевић Михајло.
0855 Кад Нухану паде медју ноге,
0856 Добар с’ дјого да поплаћи неће.
0857 Кад он видја, да се не поплаши,
0858 Фатио се мерџанли-кубура,
0859 На Нухана огањ оборио,
0860 Дофати мало Ђулић-бајрактара.
0861 У Ђулића голотрба ћорда,
0862 Њему сијну мача зеленога,
0863 Сритоше се на мераји трави,
0864 Варају се оба у мејдану,
0865 Превари га Коњевић-Михајло,
0866 Осиче му кајас у дјогата,
0867 Лети дјогат, куд је њему драго,
0868 А Михајло за њим управио,
0869 Наврже за њим врану бедевију,
0870 Дофаћа га мало по плећима.
0871 Кад то видја Тале Личанине,
0872 Онда Тале на Нухана виче:
0873 „Давор побро, Ђулић-бајрактару!
0874 Камо теби моја облучкиња,
0875 Што сам ти је, побро, поклонио,
0876 Која ждере дван’ест драма праха
0877 И четири зрна на синџирих,
0878 Па је носиш дјоги у облуку?“
0879 Ал Нухана ране савладале.
0880 Кад је чуо, што говори Тале,
0881 Он се фати облучкиње своје,
0882 Прико себе пушку окренуо,
0883 Михајло се близо прикучио.
0884 Кад отрже клета облучкиња,
0885 Михајла је добро погодила,
0886 На прсих му дагму начинила,
0887 А на плећих пенџер отворила,
0888 Михајл паде мртав с бедевије,
0889 А доелти до Јаблана дјого,
0890 Па он стаде код воде бунара,
0891 С њега паде Ђулић-бајрактару
0892 Аимбеин од овога свита.
0893 А по њем у паде дијевојака,
0894 Стад је цика ка и змије љуте,
0895 Стаде вика личких набодица:
0896 „Нека т’, беже, од Бога ти тешко!
0897 Упути ли Ђулић-бајрактара,
0898 Каквог, беже, у серхату нема!“
0899 Диздаревић ни да чека не ће,
0900 Брез изуна паде по дорату,
0901 Упореди Боснић Мехмедага,
0902 С друге стане Врховац Алага,
0903 А мимо њих Влахињић Алија,
0904 Њега црљен бајрак поклопио,
0905 Стоји му зврка папти од бајрака,
0906 Свег је Алу бајрак поклопио,
0907 А јамака кита од бајрака;
0908 А за њиме Мусић-бајрактару,
0909 Упореди Ибро Ренковићу,
0910 А за њиме Четић Османага,
0911 Пореди му Феризагић Ахмо,
0912 Па остали ударише Турци.
0913 Дочека их од Оточца бане,
0914 Ту се ситан огањ проломио.
0915 Само с’ једном ватром приметнуше,
0916 На бега се Турци расрдили,
0917 Па веш у њих успирања нема,
0918 Не дадоше пушке пренабити,
0919 Истргаше глије и параде,
0920 Сијнуше им голотрбе ћорде,
0921 Стоји цика пера од сабаља,
0922 Стоји пуста копља крљавина,
0923 Кресаше се три пуна сахата,
0924 Од банових дван’ест кумпанија
0925 Шест утече на Гаштицу хладну,
0926 На ћуприју до Оточца била,
0927 А шест му је лигом изгинуло.
0928 Од бегових дванаест хиљада
0929 Погину их три пуне хиљаде,
0930 Што шехита, што ли рањеника.
0931 Код Гаштице шићар покупише,
0932 Па шехите своје покопаше,
0933 Рањенике на сале дигоше,
0934 Отискоше уз Врхове црне,
0935 На Врхових конак учинили,
0936 А у јутру рано подранили.
0937 Беже сиђе до Бунића била,
0938 Ту остави Злату диздареву,
0939 А Нухана носи на Удвину.
0940 Кад бег сиђе на Удвину кули,
0941 Све бербере беже покупио,
0942 Да по Лики личе рањенике,
0943 А добави Машина бербера
0944 А од Хливна и воде Бистрице,
0945 Јер га бољег од отога нема,
0946 Он му личи Ђулић-бајрактара,
0947 Личио га девет недиљица.
0948 А десета кад наста недиља,
0949 Већ Нухану ране замладиле,
0950 Већ он море у чаршију сићи,
0951 Па се море на коњу држати.
0952 Бег покупи стотину коњика,
0953 Па он сиђе до Бунића била
0954 А до куле бунићког диздара,
0955 Диздара паде на конаку.
0956 Кад им сутра био дан освану,
0957 Бег пред њега паде на колина,
0958 Па од њега Злату запросио:
0959 „Дај ми Злату по божијем путу,
0960 Да оженим Ђулић-бајрактара.“
0961 Даде диздар, ни ричи не рече,
0962 Даде Злату своју јединицу,
0963 Даде липу Јелу Коњевића.
0964 Онда диздар бегу говорио:
0965 „За ме нису оваке дивојке,
0966 Већ за ’наког сив-зелен сокола.“
0967 Па их оби спреми на оџаку.
0968 Подиже се бег Мустајбег Лика
0969 И поведе их обидве дивојке,
0970 Доведе их беже на Удвину,
0971 Па настави чинити весеље
0972 На Удвини пуних петн’ест дана.
0973 Он доведе хоџу и кадију,
0974 Хоџа липу Јелу потурчио,
0975 Кадија оби нићах учинио,
0976 Оженише Ђулић-бајрактара.
0977 Тако се је Ђулић оженио
0978 И код двора провео весеље,
0979 Вик извио, пород изродио,
0980 Никад Јеле није прикорио,
0981 Што је грдних допануо рана,
0982 Нег јој јоипе тврду виру дао,
0983 Да се на њу оженити не ће,
0984 Јер је имо правог хизмећара
0985 Од тог дана до еџела свога.
