Ђавоља посла

Светолик Ранковић

Ђавоља посла Писац: Светолик Ранковић

Ђавоља посла

ПРИЧА КЕЗУНА ВОДЕНИЧАРА

   Али што Андрија Ђерић има ћерку, то мислим ниђе у свету нема. Ако ћеш љепоту - ко молована; ако ћеш вредноћу - ко мрав; оћеш ли памет, надмудриће, вала, и учитеља и капетана, па не вер'ем те неће и самог господина попу устукнути; тражиш ли је за ашиковање, у томе ти је претекла све варошке, а оћеш ли ђаво'ства - није јој ни сам репати, буди Бог с нама, раван... О томе баш 'оћу да вам причам, како је она и са самим ђаволом посла имала. Није, истина, ни она на лијо прошла, али тек, хеј брале, имати посла с нечистом силом... тхи ха, будите Бог с нама и анђели Божји!...
   Али чујте само.
   Окомио се нешто онај репати на једну кућу у нашем селу, па нема, брате, но не да да'нути. Обрћи, окрећи од сваке руке - аја! Чује ти то Јелица Ђерића, па ти она једно вече спреми рогоњи таку попару, да је по целом селу читав сат дувао ветар од његова кијања. Кажу да се он после, пошто се искијао, сила церекао и бозна зорли припретио Јелици, да ће јој се кад тад наплатити, али она, кажу, баш ни абера!... Ми већ после ко људи, распитуј, моли, само да дознамо чиме му до'ака - аја, ни опепелити!...
   Ништа. Прође равна година. Уда се наша Јела у добар дом, али инокосан. Никог у кући до Мића и ње. Само што је Мићо био 'нако некако, не личи на друге. Оно истина радник друга му нема, бољи од свију нас, козбаша, па то ти је!... Па на доколици што ти је знао прича и 'нако шале, то нема. А што је пусник био јак, то ви се не може казати. Приђе церићу ко детиња бутина, па викне:
   - Дај паклић од гроша!
   Ми већ знамо шта ће. Скупимо грош, па бацимо на траву. Док тренули, церић ко да није ни био. Ако ћеш из корена, ако ћеш по среди, ђе волиш ту ће и пући... Али све то, како се ожени, би и прође. Пазио је ону Јелицу још девојком ко две очи у глави: луд, па то ви је. А она баш 'наког и тражила. Кад се венчаше, она узе да командира и њим и кућом. Бојао се ње као живе ватре. Она га туче, а он заурла, па се буса у прса, мислиш сикиром у бачву, па плаче ко киша. А мог'о је, слободно, вала, да је дигне на малом прсту. Таки ти је човек. Кажу, чим осети жену, он изгуби силу. Ја вала нисам проб'о, ал' џаба му!... Елем, тако ти Јелица и Мићо све из дана у дан, час добро час зло, док се не замиловаше она и наш ћато, па после већ - не питај... А што нам је ћато био, у земљи га нема. Кад је министер у наше село долазио (био на Киселој Води, па вели: дај да пређем у Букуљу, да видим како је тамо), он све с нашим ћатом, а министерка већ не одваја очију од њега, па га све пипа по џемадану, па пита: пошто је и ко је шио? Рекла му, кажу, да је мог'о још три динара од терзије окрњити. А што је био џемадан у нашега ћата - ух, и сад ме мрави подилазе, кад се сетим. Кад га пусник прекрсти преко груди, па потпаше пасом, што је "у левле" ткан, па везен, па одозго срмали јелек... А с груди, Боже 'прости, жешће сија, но петракиљ нашег појке, што му приложио Јово Катанић и платио 10 жутих минаца. Е од тог дземадана полудесе, вала, све насе цуре, па и младе. Кад је свецаник, поломисе се ватајуци се до цата у коло. А он, белај, накриви онај томболос, па почне да увија леђима, да боље сија џемадан, и да потрупкује штивлетнама, е нема, све се поломи... - Зна већ цео наш срез за тај џемадан, јер су га њих петорица облачили, кад су ишли пред владику, то на Киселу Воду, то даље, то у нашу окружну варош. Наредио, веле, чак господин начелник, да председник обуче ћатов џемадан, да покаже владици, како смо сигурни људи... Вала и јесмо. Имамо свега што гођ оћеш, само смо оскудни лебом и мрсом, а већ новац нам и не треба: наши слабо пуше... Елем, зна ти ћатов џемадан и сам начелник, а кад он зна, онда већ ту је и округ.
   Да ли због џемадана, да ли због самог ћата - не знам, тек Јелица обавија за њим, ко ћуре, кад се напасе "љутице". А и ћато се, вала, жесно загледао у њу. Куд год иде, мора проћи покрај Мићове куће... Опчинила га, па да полуди за њом. А Мићо, јадан, и не сања. Ко би му каз'о - не би више знао за врућу проју... Па, свет ко свет, пред њим бело, а за њим црње од угарка. Тако ти се то протезало читаву годину, док се оном репатом не досади гледати како Јела ужива, те ти он окрете други крај.
   Баш беше окриље Велике Госпође. Доле на Киселој Води вашар три дана. Први дан, на Госпођу, већ се дигло све наше село... Ја нисам иш'о; никад још нисам био у вароши, а и што ћу? Кажу да је било џемадана жешћих но у нашег ћата, али ја не верујем... Јелица и ћато, кажу, све једно до другог играју, па ту ти се, ваљад, што и договарали. Тек сутра дан, на окриље, Јелица тера Мића у шатру. Знаш, ми немамо каване, но тако два-три пута у години. Кузо Конџул отвори шатру, те му Рудничани, што пролазе туде на вашар, оставе по неки марјаш, а и од наши' сврати по неко, само гледа да не наиђе појка. Елем тако, чим ручали, Јелица тера Мића, а њему се не иде. Нема, вели, пара. А она ти у сандук, па њему пљус дводинар. Јес' цркве ми!... Моја кућа за по године не потроши 'нолико, а она њему тура за по дана. Мићо весео, па правце у шатру. Кад тамо, а неки Калањевчани и Шучани закартали се шлаге, па све у грошеве. Приседне ти Мићо уз њи', па дај вино. А већ кад се загрејао, удари и он у карте. Картало се тако, јело и пило до поноћи. Мићо - ко мајка, ни беле не види.
   Кад било око поноћи, Кузо види нема више ћара: ни могу што да пију, ни да једу; само се криве и свађају. Он ти покупи заиру, утули свећу, па ајд!...
   Мићо пође кући... Ја Боже самоздани, што беше ондај месечина!... Нема, море, јес' чуо, но сија ко у подне. Сећам се, ко да сад гледам. Давно није 'нако било. Па, брате, и оне пусте звезде није да сијају, но - јади су!... А оне ђавоље жабе из мочила надале дреку, па ти заглушише уши. Па се гора утајала, ко у гробу... Уживање, па то ти је!...
   А Мићо се подупро батином, па љуља ли, љуља!... Час окупи у лево, па држ', држ', до низбрдице, па онда удри у десно накричке до под брдо, па ћерај напред десетак корака ђа тамо, ђа овамо, то напред, то натраг, тек не стоји, но иде... Па се рашћеифлио, па ударио у неке песме и бројенице - да рекнем од џумбуса!... А све пева Јелици; мало, мало, па тек: "Јело, жено, дико, мораћеш ме пољубити"... Тако ти он иде и све једнако пева - нешто прича:
   - Ко пијан... Зарр ја... Трриста му... хм... буоа... Стане па запева: Еј, Јело... Јело... ди... боаа... Стој мирррно!... Стооој... ух...
   Па онда опет стане да прича:
   - Ко, он мене... ја њега вакооо... рразбићу... пробуразићу... ја њега... бре, ђидо! их, Јело!...
   Тако ти он све лијепо до Паун-стијене, а тамо већ знате шта ће да буде. Сви сте чули за то место, јер, веле, да се отален коти она утвар за цео свијет; тамо ти је, брате, и у подне страшно проћи, а у поноћи - и не питај... И с једне и с друге стране дигла се брда и гора чак до небеса, а између њих бруји наша брза Букуља, вијугајући се тамо и амо, а поред ње наш сеоски пут, једва да се размимоиђу двоја кола. Знам баш кад 'но капетан долазио с кочијама, па се под Паун-стијене сусрео с Миленком Рогоњом; ови ћерао пуна кола сена, па ни тамо ни амо. Виче, вели господин капетан, псује, а Рогоња и 'нако луд, па се прави још луђи. Тамо, амо, па се капетан скине, а пандур испрегне коње, па и коње и кола пљус у букуљу, те Рогоња проведе кола, па онда попну капетана... И, браћо, што се од то доба поаси Рогоња, не смем му 'волико рећи; о'ма он: "Шта ти, оваки - онаки, кад и сам капетан испред мене скаче у Букуљу". Ето, тако ви је то место, а више њега изникле три велике стијене: свака је вала десет пута већа од наше цркве. То ви је Паун-стијена. По њој расте слатка папрат, а у њој спавају слијепи мишеви из целог Качера и Јасенице... Нећете ми веровати: добио сам сто - јок, слагао сам - педесет... триес, вала, јесам пари чарапа, што сам вадио нашим ђевојкама и удовицама те слепаће из стијења... а јесам, вала, и по некој снаши, их, Јана Маричића! Кад би знао Јован, би јој пресело, ал' зна мене све наше женскиње: неће Кезун прословити, па да га пеку... Ко, ја зар, хм... Ене де, ја и заборавио да вам причам о Мићу...
   Каз'о сам већ како се Мићо накитио, па дош'о до Паун-стијене. Иде ти он тако, мој брате, и све нешто прича; пред њим се пут чисто бијели, а месец озгор грије ка' и сунце. Тако ти он кривеља и броји, док не дође баш спрам стијења; кад тамо, има шта виђети: на сред пута онај нечастиви, буди Бог с нама, чучио ко куче, подвио реп, па мрда њим по прашини, а избекељио језичину ко рука - да цркнеш од стра, па то ти је!... Ал' Мићо ни абера... Накитио се они ђидо, па правце на њега... Бекељи се она поган, о криви се, о поскакује - триста које каки, ко што већ он уме... А Мићо се заглед'о у њега, па иде и говори:
   - 'Оћеш, бре, да се по'рвемо!... Оди ако смеш... да ти пребројим кошчице на ртењачи...
   А они шебек то једва дочека, па труп пред Мића. Подави репину, па чучи. А Мићо ти напред, па му стаде на реп, а рукама у'вати за рогове... Ја куку ли си, мајко моја, да вас је само Бог нанео туде, па да чујете и видите, што нисте ни снили... Море ехеј, загрми сав нас потес од кривњаве оног пакосника... Заурлаше сви наши пси, а овце, причају многи људи, поискакаше из торова...
   А Мићо пијан, ко и био; у'ватио анатему за реп и рогове, па га пресавио ко ловац лисца, па затурио на леђа; иде тако, па пјева ли пјева... а кад се приближио селу - завеза, па ни бекнути; да л' то навалице ил' 'нако - не знам, тек завезао, па само мери пут десно и лево, а они на леђима само се гицка, ко двиска кад је носе на клање...
   А код Мићове куће шта је дотле био не смијем ви ни причати, а баш и кад би ћео, не би све знао... знаш, ја сам, од како сам у воденици, па и не знам за нека ђаволства... Но тек знам поздраво, да је ћато вечерао с Јелицом и да се код ње задржао до поноћи, јер му Пајо биров каз'о што је с Мићом...
   Кад прошла поноћ, ћато се дигне да иде кући, а Јелица га изведе до воћњачића, што је баш крај сеоског пута. Ту ти се они здравили, шта ли су радили, тек неће се ни једном ни другом да се растају. Седну у заладак и стану се опет бенавити, што ли... па ти се ту забандају и забораве, ваљад' на цео свијет око њи?
   Наш Мићо врдао тако десно и лијево, а кад се приближио кући, они шебек се ућутао, па ни мрднути. Стегне Мићо, пуцају рогови - аја!... Ништа... Иде ти тако Мићо, глава га заноси, а он само нешто у себи шапуће. Кад дош'о испод воћњачића, ђерне оком у страну, кад има шта виђети... крв му се следи и он - ко да није ни окусио вино!... Ама ко од мајке рођен, ето!... Чучио тако испод врљике, па вири и стење, а они иза леђа ни да мрдне... Гледа Мићо, трља очи једном руком - аја! "Ко ће други?" вели у себи, "ала, да 'оће из залатка!" И, ко да уврача! Мало постоја, па ти се озгор из шљивића дигоше двоје, па право на ниже, на њега. Сад је баш лепо видео... стаде му нешто на груди тешко ко камен, а срце - не питај!... Баш уз врљике, отуд из воћњака, лево од Мића била оструга, па ти њи' двоје оп цуп, те за ону остругу. А Мићо прекорачи врљике, па бауљ - бауљ, те 'вако уз њи?... Чује, море, како дишу...
   - Баш, вала, 'вако се више не море, вели он; сад морам ићи, доћи ће ти Мићо, ал' после морамо гледати како ћемо. Ја без тебе не живим...
   - Море седи још, неће онај лудак ноћас ни доћи... вели му она, па му се обвија око врата и вуче себи...
   Мићу одједанпут заиграше светлаци пред очима... Је ли ко гођ од вас падао с кола?... Знате ли кад се заукћу волови низ брдо, па наведу на страну... ви не осећате у тај ма' ништа, нити видите, само тек канате се изврћу и ви - буп!... Око вас мрак, па се полако прибирате... Тако и Мићо... Свака му она реч срце пара, ал' он пусник не чује и не види, само му нешто сева пред очима... он види неку гомилу, неке људе, шта ли, а ни сам не зна како; тек рикну жешће но Вулићев бик... за тренут скиде анатему, па с њим ђипи пред оно двоје... Наста гужва, па јаук и стењање, жешће но што прича наш појка да ће бити тамо у паклу... Мићо уз'о све троје пода се, па гњави ко мешаја погачу... Они оздо стењу, а ђаво скичи ко миш у гвожђицама, па од жесна зора шчепа зубима за ћатов џемадан... пуца џемадан, кида се и само месо ћатово, а ћато се потље поче кривњати жешће... Их, создатељу, жешћих мука, ваљад' и нема!... Ехеј, брате, шта ћеш црње, но кад те сам сотона шчепа зубима за месо!... Па још уз то осећаш како ти пуца твој џемадан, што ти је љепши од сваког ђевојачког јелека и милији од царева града... Црн му џемадан и гори му живот!
   А Мићо навалио, па само стеже и меси... пуцају кошчице ко зрно међ жрневљем, месо утања ко памук, а они оздол стењу и јече па се тако и утајаше...
   Путује месец све ниже и ниже, нестаде оне звијезде, што ми зими изгријева свакад над Вулићевићима а љети над Ваганом, а то ти је цигуран сат: још шес' черека од сата, па ће и зора. Отуд, од Мораваца, указа се густ облачак; пење се све на више и бива све већи; док дође до нас, просу из себе лијепу кишицу, па га нестаде тамо иза Буковика... Ду'ну ладан ветрић, подиже мало прашине, па неста и њега. Оста сам месец са звездама, ко певац с кокошкама, те грију још и гледају чудеса у Мићову воћњаку...
   А они на гомили помрли сви, сем оног сотоњака, што га ни самрт неће. Утајао се он, па разгледа Мића са свију страна: очи отворене, ал' некако се цакле ко стакло, а у њима ништа не мореш виђети; уста разјапљена, па се зуби искезили ко у гладна курјака, а оним пустим менгелама стег'о, па ако мо'ш од камена сињег што одвалити то и од њега. Види репоња да је и Мићо свршио. Врда сирома и окреће од сто руку како само он зна, не би л' се искобељао - аја!... Реко' ви: ко од камена!... Мучио се тако дуго, док се тањир не окрете: види он с једне стране своју браћу - сви с реповима и роговима, а с друге неке светле прилике, од којих се сав следи... Ови с десне стране пружају руке на све три душе, а репоње не даду. Онај под Мићом намигује својима, да га како ослободе из мртвих руку, ал' га сад нико и не гледа. Настаде свађа жешћа но међу женама на гробљу. Ђаволи траже прво Мићову душу:
   - Он је наш, вели највећи од њих. Зар није он убио ово двоје, а ви сами велите: ко убије - иде ђаволу.
   - Муке су његове велике, одговара један с теразијама у руци: ет' каш'те право зар је знао он шта је радио, и поче дуљити, Бого благи, мислиш: оде Мићо у свеце... Прича, брате, сам му мед из уста тече... Ама зна, рођаче мој, кад је што Мићо помислио, ама све; ет'... Бог и душа, ми јесмо Мића 'нако, што но кажу, сматрали и бозна како... и све то... али, брате, нисмо знали да је 'нако жесна добричина ко што га граде они анђели... Ал' 'оћеш!... Ја кад ти се онај рогати расторока, мајо моја, да зинеш од чуда: прича, море, што ни у сну снио ниси... ама сва ђаволства и 'нако... оногај... све што је кад ружно помислио, ама све!... Е није друге: по његовим реч'ма требало би јаке муке измишљати, да се на њи' тури наш Мићо. Али му анђео одговори тако жестоко, да се и он већ узврда, па неће више о Мићу, но 'оће да види шта ће се с Јелицом. Отпоче ти, драгановићу мој, набрајати њена чуда и стра'оте: нема ту пе' девет, но ђаво над свима ђаволима... И сам највећи анатемњак изгледа од ње бољи... А анђели почеше да врдају, па дед' на ћата... Оцрнише и ћата, већ црње бити не море, ал' га анђели обијелише ко снијег ливаду, па баш ни 'волико црне... Тамо амо, 'оће ћато у свијеце... Јес', камен да се посвијети, кад они црњани почеше да причају његову радњу по општини и по неким кућама, дје има добра млада, ја л' удовица... Е, међер ти ми ни 'волико нисмо знали... болан брате... их!... Па он нас лијепо драо ко и сваку марву, а ми - баш ич!... Ет', што ти је злокомни гејак: гази га и ала и врана, деру га ђе гођ сретну и ко гођ 'оће, па - ништа!... Ајде већ ћато... 'нако... и човек је, и личи му, брате, с 'наким џемаданом, ал' кад ти се наврзе, море, нека ћевкалица оздо, што чешће обилази наше село, па видиш га... тхи-ха... Шта да ви причам, сви знате... Ал' што јес' - јес': и ћато је забраздио...
   А месец већ сав поблиједио, звезде се утулише; тек по нека већа звјездица што сине, ко жеравица, кад се по њој стане пуор ватати, па опет побели... Отуд иза Буковика бијели се небо, а петлови огласише...
   Они око гомиле никако да се погоде; док ће се тек они испод Мића нечему досетити, па каза нешто својима. Једва се сетише њега, и на једвите јаде извукоше га полу-мртва. Он се отресе, па поче:
   - Ама шта, вели, ви се још нисте погодили. Па немојте се ни погађати. Душе још нису узете од њи', па ајде да их оставимо 'вако, нек још живе, па послије или ће се сасвијем продобрити и доћи вама сви троје, ил' ће сви окренути на нашу страну...
   Виде анђели што мисли ови сотоњаковић: јадно му поправљање послије ове бруке, ал' бадава... жао им, болан, 'наке душе, па присташе. Ко веле: ко зна, могу и на добро окренути, а и овако нису наши...
   Кад заурла Маретића Гигов, одлетеше и добри и зли... А они сотоњак да цркне од церекања...
   Шкрипе понеђе врата, по неђе слијетају кокоши са седала, иза Букуље се појављује румен, а они се троје буде...
   И што да ви дуљим још, кад остало знате. Видели сте ћатову бруку и белај. Оплакасмо сви за 'наким красним џемаданом, а ћату већ жалије њега но меса, што му све искаишано и испарчано, па куне Мића: "Ајде, вели, што ме кла зубма, не жалим; али што му скриви мој џемадан!?..." И после већ нико се није ћата бојао: мекши, болан, од памука... А Јелица - не питај!... Трепти, море, пред оним Мићом, ко пред самим Богом, па он оком, а она скоком... нема, но везе!...
   А они сотоњак, кад гођ прелети преко нашег села, кине... тресе се све село, чуде се сви људи, а ја јок... Зар ја воденичар, па да не знам та посла!...

Извор

Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига трећа, стр. 95-107, ИП "Народна просвета", Београд

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.