Đavolja posla

Svetolik Ranković

Đavolja posla Pisac: Svetolik Ranković

Đavolja posla

PRIČA KEZUNA VODENIČARA

   Ali što Andrija Đerić ima ćerku, to mislim niđe u svetu nema. Ako ćeš ljepotu - ko molovana; ako ćeš vrednoću - ko mrav; oćeš li pamet, nadmudriće, vala, i učitelja i kapetana, pa ne ver'em te neće i samog gospodina popu ustuknuti; tražiš li je za ašikovanje, u tome ti je pretekla sve varoške, a oćeš li đavo'stva - nije joj ni sam repati, budi Bog s nama, ravan... O tome baš 'oću da vam pričam, kako je ona i sa samim đavolom posla imala. Nije, istina, ni ona na lijo prošla, ali tek, hej brale, imati posla s nečistom silom... thi ha, budite Bog s nama i anđeli Božji!...
   Ali čujte samo.
   Okomio se nešto onaj repati na jednu kuću u našem selu, pa nema, brate, no ne da da'nuti. Obrći, okreći od svake ruke - aja! Čuje ti to Jelica Đerića, pa ti ona jedno veče spremi rogonji taku poparu, da je po celom selu čitav sat duvao vetar od njegova kijanja. Kažu da se on posle, pošto se iskijao, sila cerekao i bozna zorli pripretio Jelici, da će joj se kad tad naplatiti, ali ona, kažu, baš ni abera!... Mi već posle ko ljudi, raspituj, moli, samo da doznamo čime mu do'aka - aja, ni opepeliti!...
   Ništa. Prođe ravna godina. Uda se naša Jela u dobar dom, ali inokosan. Nikog u kući do Mića i nje. Samo što je Mićo bio 'nako nekako, ne liči na druge. Ono istina radnik druga mu nema, bolji od sviju nas, kozbaša, pa to ti je!... Pa na dokolici što ti je znao priča i 'nako šale, to nema. A što je pusnik bio jak, to vi se ne može kazati. Priđe ceriću ko detinja butina, pa vikne:
   - Daj paklić od groša!
   Mi već znamo šta će. Skupimo groš, pa bacimo na travu. Dok trenuli, cerić ko da nije ni bio. Ako ćeš iz korena, ako ćeš po sredi, đe voliš tu će i pući... Ali sve to, kako se oženi, bi i prođe. Pazio je onu Jelicu još devojkom ko dve oči u glavi: lud, pa to vi je. A ona baš 'nakog i tražila. Kad se venčaše, ona uze da komandira i njim i kućom. Bojao se nje kao žive vatre. Ona ga tuče, a on zaurla, pa se busa u prsa, misliš sikirom u bačvu, pa plače ko kiša. A mog'o je, slobodno, vala, da je digne na malom prstu. Taki ti je čovek. Kažu, čim oseti ženu, on izgubi silu. Ja vala nisam prob'o, al' džaba mu!... Elem, tako ti Jelica i Mićo sve iz dana u dan, čas dobro čas zlo, dok se ne zamilovaše ona i naš ćato, pa posle već - ne pitaj... A što nam je ćato bio, u zemlji ga nema. Kad je minister u naše selo dolazio (bio na Kiseloj Vodi, pa veli: daj da pređem u Bukulju, da vidim kako je tamo), on sve s našim ćatom, a ministerka već ne odvaja očiju od njega, pa ga sve pipa po džemadanu, pa pita: pošto je i ko je šio? Rekla mu, kažu, da je mog'o još tri dinara od terzije okrnjiti. A što je bio džemadan u našega ćata - uh, i sad me mravi podilaze, kad se setim. Kad ga pusnik prekrsti preko grudi, pa potpaše pasom, što je "u levle" tkan, pa vezen, pa odozgo srmali jelek... A s grudi, Bože 'prosti, žešće sija, no petrakilj našeg pojke, što mu priložio Jovo Katanić i platio 10 žutih minaca. E od tog dzemadana poludese, vala, sve nase cure, pa i mlade. Kad je svecanik, polomise se vatajuci se do cata u kolo. A on, belaj, nakrivi onaj tombolos, pa počne da uvija leđima, da bolje sija džemadan, i da potrupkuje štivletnama, e nema, sve se polomi... - Zna već ceo naš srez za taj džemadan, jer su ga njih petorica oblačili, kad su išli pred vladiku, to na Kiselu Vodu, to dalje, to u našu okružnu varoš. Naredio, vele, čak gospodin načelnik, da predsednik obuče ćatov džemadan, da pokaže vladici, kako smo sigurni ljudi... Vala i jesmo. Imamo svega što gođ oćeš, samo smo oskudni lebom i mrsom, a već novac nam i ne treba: naši slabo puše... Elem, zna ti ćatov džemadan i sam načelnik, a kad on zna, onda već tu je i okrug.
   Da li zbog džemadana, da li zbog samog ćata - ne znam, tek Jelica obavija za njim, ko ćure, kad se napase "ljutice". A i ćato se, vala, žesno zagledao u nju. Kud god ide, mora proći pokraj Mićove kuće... Opčinila ga, pa da poludi za njom. A Mićo, jadan, i ne sanja. Ko bi mu kaz'o - ne bi više znao za vruću proju... Pa, svet ko svet, pred njim belo, a za njim crnje od ugarka. Tako ti se to protezalo čitavu godinu, dok se onom repatom ne dosadi gledati kako Jela uživa, te ti on okrete drugi kraj.
   Baš beše okrilje Velike Gospođe. Dole na Kiseloj Vodi vašar tri dana. Prvi dan, na Gospođu, već se diglo sve naše selo... Ja nisam iš'o; nikad još nisam bio u varoši, a i što ću? Kažu da je bilo džemadana žešćih no u našeg ćata, ali ja ne verujem... Jelica i ćato, kažu, sve jedno do drugog igraju, pa tu ti se, valjad, što i dogovarali. Tek sutra dan, na okrilje, Jelica tera Mića u šatru. Znaš, mi nemamo kavane, no tako dva-tri puta u godini. Kuzo Kondžul otvori šatru, te mu Rudničani, što prolaze tude na vašar, ostave po neki marjaš, a i od naši' svrati po neko, samo gleda da ne naiđe pojka. Elem tako, čim ručali, Jelica tera Mića, a njemu se ne ide. Nema, veli, para. A ona ti u sanduk, pa njemu pljus dvodinar. Jes' crkve mi!... Moja kuća za po godine ne potroši 'noliko, a ona njemu tura za po dana. Mićo veseo, pa pravce u šatru. Kad tamo, a neki Kalanjevčani i Šučani zakartali se šlage, pa sve u groševe. Prisedne ti Mićo uz nji', pa daj vino. A već kad se zagrejao, udari i on u karte. Kartalo se tako, jelo i pilo do ponoći. Mićo - ko majka, ni bele ne vidi.
   Kad bilo oko ponoći, Kuzo vidi nema više ćara: ni mogu što da piju, ni da jedu; samo se krive i svađaju. On ti pokupi zairu, utuli sveću, pa ajd!...
   Mićo pođe kući... Ja Bože samozdani, što beše ondaj mesečina!... Nema, more, jes' čuo, no sija ko u podne. Sećam se, ko da sad gledam. Davno nije 'nako bilo. Pa, brate, i one puste zvezde nije da sijaju, no - jadi su!... A one đavolje žabe iz močila nadale dreku, pa ti zaglušiše uši. Pa se gora utajala, ko u grobu... Uživanje, pa to ti je!...
   A Mićo se podupro batinom, pa ljulja li, ljulja!... Čas okupi u levo, pa drž', drž', do nizbrdice, pa onda udri u desno nakričke do pod brdo, pa ćeraj napred desetak koraka đa tamo, đa ovamo, to napred, to natrag, tek ne stoji, no ide... Pa se rašćeiflio, pa udario u neke pesme i brojenice - da reknem od džumbusa!... A sve peva Jelici; malo, malo, pa tek: "Jelo, ženo, diko, moraćeš me poljubiti"... Tako ti on ide i sve jednako peva - nešto priča:
   - Ko pijan... Zarr ja... Trrista mu... hm... buoa... Stane pa zapeva: Ej, Jelo... Jelo... di... boaa... Stoj mirrrno!... Stoooj... uh...
   Pa onda opet stane da priča:
   - Ko, on mene... ja njega vakooo... rrazbiću... proburaziću... ja njega... bre, đido! ih, Jelo!...
   Tako ti on sve lijepo do Paun-stijene, a tamo već znate šta će da bude. Svi ste čuli za to mesto, jer, vele, da se otalen koti ona utvar za ceo svijet; tamo ti je, brate, i u podne strašno proći, a u ponoći - i ne pitaj... I s jedne i s druge strane digla se brda i gora čak do nebesa, a između njih bruji naša brza Bukulja, vijugajući se tamo i amo, a pored nje naš seoski put, jedva da se razmimoiđu dvoja kola. Znam baš kad 'no kapetan dolazio s kočijama, pa se pod Paun-stijene susreo s Milenkom Rogonjom; ovi ćerao puna kola sena, pa ni tamo ni amo. Viče, veli gospodin kapetan, psuje, a Rogonja i 'nako lud, pa se pravi još luđi. Tamo, amo, pa se kapetan skine, a pandur ispregne konje, pa i konje i kola pljus u bukulju, te Rogonja provede kola, pa onda popnu kapetana... I, braćo, što se od to doba poasi Rogonja, ne smem mu 'voliko reći; o'ma on: "Šta ti, ovaki - onaki, kad i sam kapetan ispred mene skače u Bukulju". Eto, tako vi je to mesto, a više njega iznikle tri velike stijene: svaka je vala deset puta veća od naše crkve. To vi je Paun-stijena. Po njoj raste slatka paprat, a u njoj spavaju slijepi miševi iz celog Kačera i Jasenice... Nećete mi verovati: dobio sam sto - jok, slagao sam - pedeset... tries, vala, jesam pari čarapa, što sam vadio našim đevojkama i udovicama te slepaće iz stijenja... a jesam, vala, i po nekoj snaši, ih, Jana Maričića! Kad bi znao Jovan, bi joj preselo, al' zna mene sve naše ženskinje: neće Kezun prosloviti, pa da ga peku... Ko, ja zar, hm... Ene de, ja i zaboravio da vam pričam o Miću...
   Kaz'o sam već kako se Mićo nakitio, pa doš'o do Paun-stijene. Ide ti on tako, moj brate, i sve nešto priča; pred njim se put čisto bijeli, a mesec ozgor grije ka' i sunce. Tako ti on krivelja i broji, dok ne dođe baš spram stijenja; kad tamo, ima šta viđeti: na sred puta onaj nečastivi, budi Bog s nama, čučio ko kuče, podvio rep, pa mrda njim po prašini, a izbekeljio jezičinu ko ruka - da crkneš od stra, pa to ti je!... Al' Mićo ni abera... Nakitio se oni đido, pa pravce na njega... Bekelji se ona pogan, o krivi se, o poskakuje - trista koje kaki, ko što već on ume... A Mićo se zagled'o u njega, pa ide i govori:
   - 'Oćeš, bre, da se po'rvemo!... Odi ako smeš... da ti prebrojim koščice na rtenjači...
   A oni šebek to jedva dočeka, pa trup pred Mića. Podavi repinu, pa čuči. A Mićo ti napred, pa mu stade na rep, a rukama u'vati za rogove... Ja kuku li si, majko moja, da vas je samo Bog naneo tude, pa da čujete i vidite, što niste ni snili... More ehej, zagrmi sav nas potes od krivnjave onog pakosnika... Zaurlaše svi naši psi, a ovce, pričaju mnogi ljudi, poiskakaše iz torova...
   A Mićo pijan, ko i bio; u'vatio anatemu za rep i rogove, pa ga presavio ko lovac lisca, pa zaturio na leđa; ide tako, pa pjeva li pjeva... a kad se približio selu - zaveza, pa ni beknuti; da l' to navalice il' 'nako - ne znam, tek zavezao, pa samo meri put desno i levo, a oni na leđima samo se gicka, ko dviska kad je nose na klanje...
   A kod Mićove kuće šta je dotle bio ne smijem vi ni pričati, a baš i kad bi ćeo, ne bi sve znao... znaš, ja sam, od kako sam u vodenici, pa i ne znam za neka đavolstva... No tek znam pozdravo, da je ćato večerao s Jelicom i da se kod nje zadržao do ponoći, jer mu Pajo birov kaz'o što je s Mićom...
   Kad prošla ponoć, ćato se digne da ide kući, a Jelica ga izvede do voćnjačića, što je baš kraj seoskog puta. Tu ti se oni zdravili, šta li su radili, tek neće se ni jednom ni drugom da se rastaju. Sednu u zaladak i stanu se opet benaviti, što li... pa ti se tu zabandaju i zaborave, valjad' na ceo svijet oko nji?
   Naš Mićo vrdao tako desno i lijevo, a kad se približio kući, oni šebek se ućutao, pa ni mrdnuti. Stegne Mićo, pucaju rogovi - aja!... Ništa... Ide ti tako Mićo, glava ga zanosi, a on samo nešto u sebi šapuće. Kad doš'o ispod voćnjačića, đerne okom u stranu, kad ima šta viđeti... krv mu se sledi i on - ko da nije ni okusio vino!... Ama ko od majke rođen, eto!... Čučio tako ispod vrljike, pa viri i stenje, a oni iza leđa ni da mrdne... Gleda Mićo, trlja oči jednom rukom - aja! "Ko će drugi?" veli u sebi, "ala, da 'oće iz zalatka!" I, ko da uvrača! Malo postoja, pa ti se ozgor iz šljivića digoše dvoje, pa pravo na niže, na njega. Sad je baš lepo video... stade mu nešto na grudi teško ko kamen, a srce - ne pitaj!... Baš uz vrljike, otud iz voćnjaka, levo od Mića bila ostruga, pa ti nji' dvoje op cup, te za onu ostrugu. A Mićo prekorači vrljike, pa baulj - baulj, te 'vako uz nji?... Čuje, more, kako dišu...
   - Baš, vala, 'vako se više ne more, veli on; sad moram ići, doći će ti Mićo, al' posle moramo gledati kako ćemo. Ja bez tebe ne živim...
   - More sedi još, neće onaj ludak noćas ni doći... veli mu ona, pa mu se obvija oko vrata i vuče sebi...
   Miću odjedanput zaigraše svetlaci pred očima... Je li ko gođ od vas padao s kola?... Znate li kad se zaukću volovi niz brdo, pa navedu na stranu... vi ne osećate u taj ma' ništa, niti vidite, samo tek kanate se izvrću i vi - bup!... Oko vas mrak, pa se polako pribirate... Tako i Mićo... Svaka mu ona reč srce para, al' on pusnik ne čuje i ne vidi, samo mu nešto seva pred očima... on vidi neku gomilu, neke ljude, šta li, a ni sam ne zna kako; tek riknu žešće no Vulićev bik... za trenut skide anatemu, pa s njim đipi pred ono dvoje... Nasta gužva, pa jauk i stenjanje, žešće no što priča naš pojka da će biti tamo u paklu... Mićo uz'o sve troje poda se, pa gnjavi ko mešaja pogaču... Oni ozdo stenju, a đavo skiči ko miš u gvožđicama, pa od žesna zora ščepa zubima za ćatov džemadan... puca džemadan, kida se i samo meso ćatovo, a ćato se potlje poče krivnjati žešće... Ih, sozdatelju, žešćih muka, valjad' i nema!... Ehej, brate, šta ćeš crnje, no kad te sam sotona ščepa zubima za meso!... Pa još uz to osećaš kako ti puca tvoj džemadan, što ti je ljepši od svakog đevojačkog jeleka i miliji od careva grada... Crn mu džemadan i gori mu život!
   A Mićo navalio, pa samo steže i mesi... pucaju koščice ko zrno međ žrnevljem, meso utanja ko pamuk, a oni ozdol stenju i ječe pa se tako i utajaše...
   Putuje mesec sve niže i niže, nestade one zvijezde, što mi zimi izgrijeva svakad nad Vulićevićima a ljeti nad Vaganom, a to ti je ciguran sat: još šes' čereka od sata, pa će i zora. Otud, od Moravaca, ukaza se gust oblačak; penje se sve na više i biva sve veći; dok dođe do nas, prosu iz sebe lijepu kišicu, pa ga nestade tamo iza Bukovika... Du'nu ladan vetrić, podiže malo prašine, pa nesta i njega. Osta sam mesec sa zvezdama, ko pevac s kokoškama, te griju još i gledaju čudesa u Mićovu voćnjaku...
   A oni na gomili pomrli svi, sem onog sotonjaka, što ga ni samrt neće. Utajao se on, pa razgleda Mića sa sviju strana: oči otvorene, al' nekako se cakle ko staklo, a u njima ništa ne moreš viđeti; usta razjapljena, pa se zubi iskezili ko u gladna kurjaka, a onim pustim mengelama steg'o, pa ako mo'š od kamena sinjeg što odvaliti to i od njega. Vidi reponja da je i Mićo svršio. Vrda siroma i okreće od sto ruku kako samo on zna, ne bi l' se iskobeljao - aja!... Reko' vi: ko od kamena!... Mučio se tako dugo, dok se tanjir ne okrete: vidi on s jedne strane svoju braću - svi s repovima i rogovima, a s druge neke svetle prilike, od kojih se sav sledi... Ovi s desne strane pružaju ruke na sve tri duše, a reponje ne dadu. Onaj pod Mićom namiguje svojima, da ga kako oslobode iz mrtvih ruku, al' ga sad niko i ne gleda. Nastade svađa žešća no među ženama na groblju. Đavoli traže prvo Mićovu dušu:
   - On je naš, veli najveći od njih. Zar nije on ubio ovo dvoje, a vi sami velite: ko ubije - ide đavolu.
   - Muke su njegove velike, odgovara jedan s terazijama u ruci: et' kaš'te pravo zar je znao on šta je radio, i poče duljiti, Bogo blagi, misliš: ode Mićo u svece... Priča, brate, sam mu med iz usta teče... Ama zna, rođače moj, kad je što Mićo pomislio, ama sve; et'... Bog i duša, mi jesmo Mića 'nako, što no kažu, smatrali i bozna kako... i sve to... ali, brate, nismo znali da je 'nako žesna dobričina ko što ga grade oni anđeli... Al' 'oćeš!... Ja kad ti se onaj rogati rastoroka, majo moja, da zineš od čuda: priča, more, što ni u snu snio nisi... ama sva đavolstva i 'nako... onogaj... sve što je kad ružno pomislio, ama sve!... E nije druge: po njegovim reč'ma trebalo bi jake muke izmišljati, da se na nji' turi naš Mićo. Ali mu anđeo odgovori tako žestoko, da se i on već uzvrda, pa neće više o Miću, no 'oće da vidi šta će se s Jelicom. Otpoče ti, draganoviću moj, nabrajati njena čuda i stra'ote: nema tu pe' devet, no đavo nad svima đavolima... I sam najveći anatemnjak izgleda od nje bolji... A anđeli počeše da vrdaju, pa ded' na ćata... Ocrniše i ćata, već crnje biti ne more, al' ga anđeli obijeliše ko snijeg livadu, pa baš ni 'voliko crne... Tamo amo, 'oće ćato u svijece... Jes', kamen da se posvijeti, kad oni crnjani počeše da pričaju njegovu radnju po opštini i po nekim kućama, dje ima dobra mlada, ja l' udovica... E, međer ti mi ni 'voliko nismo znali... bolan brate... ih!... Pa on nas lijepo drao ko i svaku marvu, a mi - baš ič!... Et', što ti je zlokomni gejak: gazi ga i ala i vrana, deru ga đe gođ sretnu i ko gođ 'oće, pa - ništa!... Ajde već ćato... 'nako... i čovek je, i liči mu, brate, s 'nakim džemadanom, al' kad ti se navrze, more, neka ćevkalica ozdo, što češće obilazi naše selo, pa vidiš ga... thi-ha... Šta da vi pričam, svi znate... Al' što jes' - jes': i ćato je zabrazdio...
   A mesec već sav poblijedio, zvezde se utuliše; tek po neka veća zvjezdica što sine, ko žeravica, kad se po njoj stane puor vatati, pa opet pobeli... Otud iza Bukovika bijeli se nebo, a petlovi oglasiše...
   Oni oko gomile nikako da se pogode; dok će se tek oni ispod Mića nečemu dosetiti, pa kaza nešto svojima. Jedva se setiše njega, i na jedvite jade izvukoše ga polu-mrtva. On se otrese, pa poče:
   - Ama šta, veli, vi se još niste pogodili. Pa nemojte se ni pogađati. Duše još nisu uzete od nji', pa ajde da ih ostavimo 'vako, nek još žive, pa poslije ili će se sasvijem prodobriti i doći vama svi troje, il' će svi okrenuti na našu stranu...
   Vide anđeli što misli ovi sotonjaković: jadno mu popravljanje poslije ove bruke, al' badava... žao im, bolan, 'nake duše, pa pristaše. Ko vele: ko zna, mogu i na dobro okrenuti, a i ovako nisu naši...
   Kad zaurla Maretića Gigov, odleteše i dobri i zli... A oni sotonjak da crkne od cerekanja...
   Škripe poneđe vrata, po neđe slijetaju kokoši sa sedala, iza Bukulje se pojavljuje rumen, a oni se troje bude...
   I što da vi duljim još, kad ostalo znate. Videli ste ćatovu bruku i belaj. Oplakasmo svi za 'nakim krasnim džemadanom, a ćatu već žalije njega no mesa, što mu sve iskaišano i isparčano, pa kune Mića: "Ajde, veli, što me kla zubma, ne žalim; ali što mu skrivi moj džemadan!?..." I posle već niko se nije ćata bojao: mekši, bolan, od pamuka... A Jelica - ne pitaj!... Trepti, more, pred onim Mićom, ko pred samim Bogom, pa on okom, a ona skokom... nema, no veze!...
   A oni sotonjak, kad gođ preleti preko našeg sela, kine... trese se sve selo, čude se svi ljudi, a ja jok... Zar ja vodeničar, pa da ne znam ta posla!...

Izvor

Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga treća, str. 95-107, IP "Narodna prosveta", Beograd

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.