ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXVII
| XXVII Писац: Јован Јовановић Змај |
| Ђулићи увеоци |
Tа, дабогме свака рана
Има своје биље,
— А мене је очарало
Моје — ново миље.
Хај, ала је дивна мома
Нашла верна друга!
Ох, ала се ми волимо,
Ја и моја туга.
Моја друга, моја туга,
Суза не пролива,
Моја туга, моја друга,
Тихо с’ осмехива.
Моје лане није смртно,
Да растанком прети,
Моја друга, моја туга
Не може умрети.
Моје луче не јауче,
Већ ме љуби живо,
А ја сам је вером, надом,
Животом даривô.
Пољупци су њени дуги,
Крај им се не знаде,
Само што су отровани,
Ал’ баш зато сладе.
Ми идемо загрљени
Посред бела света,
А нико нас и не види,
Нико нам не смета.
Нико не зна, што још никад
Није осећано;
Како љуби своју тугу
Срце раздерано;
Не зна њихне осећаје,
Њихне уздисаје,
И шта зборе, шта говоре,
Шта ли свету таје.
Ој, песници, стари друзи,
Што срца имате,
Насмејте се на ту љубав,
Коју не схватате!
- Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 296-297 , Матица српска, Нови Сад.
|