ĐULIĆI UVEOCI XXVII

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
XXVII
Pisac: Jovan Jovanović Zmaj
Đulići uveoci



Ta, dabogme svaka rana
Ima svoje bilje,
— A mene je očaralo
Moje — novo milje.

Haj, ala je divna moma
Našla verna druga!
Oh, ala se mi volimo,
Ja i moja tuga.

Moja druga, moja tuga,
Suza ne proliva,
Moja tuga, moja druga,
Tiho s’ osmehiva.

Moje lane nije smrtno,
Da rastankom preti,
Moja druga, moja tuga
Ne može umreti.

Moje luče ne jauče,
Već me ljubi živo,
A ja sam je verom, nadom,
Životom darivô.

Poljupci su njeni dugi,
Kraj im se ne znade,
Samo što su otrovani,
Al’ baš zato slade.

Mi idemo zagrljeni
Posred bela sveta,
A niko nas i ne vidi,
Niko nam ne smeta.

Niko ne zna, što još nikad
Nije osećano;
Kako ljubi svoju tugu
Srce razderano;

Ne zna njihne osećaje,
Njihne uzdisaje,
I šta zbore, šta govore,
Šta li svetu taje.

Oj, pesnici, stari druzi,
Što srca imate,
Nasmejte se na tu ljubav,
Koju ne shvatate!


  • Jovan Jovanović Zmaj: Odabrana dela, knjiga 1, strana 296-297 , Matica srpska, Novi Sad.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Jovanović Zmaj, umro 1904, pre 117 godina.