što mi čes prisudi, do groba da takoj
i cvijeli i trudi čemeran život moj,
u plaču tom stoje da budu strađati,
radosti svakoje i tužbu zbrajati,
jaki sve človjek taj, komu se prigodi,
za grijeh plačni vaj da sobom provodi;
a za toj, a za toj pokli ne bi zaman,
uzdaše tužni moj, taj tvoja boljezan
i plačno cvijeljen'je i žalos i tuga
i tvoje dresel'je tužnoga van kruga,
sa mnom se razdijeli, kamo znaš ter hodi,
ter jadaj, ter cvijeli, ter tužbu provodi;
a ja ću sam plakat, bez tebe tužeći,
i u trudu dni trajat, sve tužbe družeći,
neka se može rijet, da moj [-] uživa
sve tužbe, ke saj svijet za poklon dariva,
neka se vas moj plač i moj trud krvavi
s jadovi, vajmeh, tač napokon zaglavi,
neka se rijet može, da plačne me pjesni
na on svijet projdoše s velikom boljezni.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.
