што ми чес присуди, до гроба да такој
и цвијели и труди чемеран живот мој,
у плачу том стоје да буду страђати,
радости свакоје и тужбу збрајати,
јаки све чловјек тај, кому се пригоди,
за гријех плачни вај да собом проводи;
а за тој, а за тој покли не би заман,
уздаше тужни мој, тај твоја бољезан
и плачно цвијељен'је и жалос и туга
и твоје дресел'је тужнога ван круга,
са мном се раздијели, камо знаш тер ходи,
тер јадај, тер цвијели, тер тужбу проводи;
а ја ћу сам плакат, без тебе тужећи,
и у труду дни трајат, све тужбе дружећи,
нека се може ријет, да мој [-] ужива
све тужбе, ке сај свијет за поклон дарива,
нека се вас мој плач и мој труд крвави
с јадови, вајмех, тач напокон заглави,
нека се ријет може, да плачне ме пјесни
на он свијет пројдоше с великом бољезни.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.
