Zlo ti je zla običaj, na viru zlo vel'je,
nije zlo nego vaj i vično dresel'je,
ter koga človika tej stignu nesrjeće,
ne more dovika sčekati zlo veće;
jer svoje zlo vidi, a parjat ne može 5
tko se je da slidi naučil zlo, Bože.
Ja sam tuj istinu očito iskusil,
za ku sam jur vinu dosada sve suzil;
zašto se naučih sliditi tuj ljubav
u kojoj izmučih život moj, dim uprav, 10
ter mi je trudno već gdi javi zlo viđu,
a ne vim jur uteć onoj zlo ko sliđu.
Ma nu ja samohoć natječu svaki čas,
natječu dan i noć, gdi je plač i nečas,
ter tko je dozvati komu rad boljezan 15
zov' da ga uhvati taj željna ljubezan;
veće, dim, ni huđe osvete ne želi,
zašto ćeš bit tuđe osvećen svak veli.
Netom se tko vidi za ljubom da pođe
i ljubav da slidi od svoje gospođe, 20
ne more dovika parjati toj veće,
i togaj človika vidjećeš smrt hteće;
zač mira ne ima tko slidi ljubezni
ner suze očima a srcu boljezni.
Da jošte izdvori što hoće svaki dan, 25
ljubav se govori nikoji čudan san:
odasvud strašan glas mniš da ćeš ugledat,
i gdi se krene vlas, čini te jur predat.
Oh, viđ sad tko milos u željah ne ima
ali ku usilos od drazih usprima, 30
bude li muka toj, bude li žestok vaj;
a zatoj tko je moj bježi zal običaj.
Напомена
Извор
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str. , Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.