Зло ти је зла обичај, на виру зло вел'је,
није зло него вај и вично дресел'је,
тер кога чловика теј стигну несрјеће,
не море довика счекати зло веће;
јер своје зло види, а парјат не може 5
тко се је да слиди научил зло, Боже.
Ја сам туј истину очито искусил,
за ку сам јур вину досада све сузил;
зашто се научих слидити туј љубав
у којој измучих живот мој, дим управ, 10
тер ми је трудно већ гди јави зло виђу,
а не вим јур утећ оној зло ко слиђу.
Ма ну ја самохоћ натјечу сваки час,
натјечу дан и ноћ, гди је плач и нечас,
тер тко је дозвати кому рад бољезан 15
зов' да га ухвати тај жељна љубезан;
веће, дим, ни хуђе освете не жели,
зашто ћеш бит туђе освећен свак вели.
Нетом се тко види за љубом да пође
и љубав да слиди од своје госпође, 20
не море довика парјати тој веће,
и тогај чловика видјећеш смрт хтеће;
зач мира не има тко слиди љубезни
нер сузе очима а срцу бољезни.
Да јоште издвори што хоће сваки дан, 25
љубав се говори никоји чудан сан:
одасвуд страшан глас мниш да ћеш угледат,
и гди се крене влас, чини те јур предат.
Ох, виђ сад тко милос у жељах не има
али ку усилос од дразих усприма, 30
буде ли мука тој, буде ли жесток вај;
а затој тко је мој бјежи зал обичај.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр. , Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
