Lipa Mara žutu svilu prede,
Žutu svilu na zlatno vretence.
Mare se je preduć ražajala[1].
Ide iskat po polju vodicu,
Našla ju je posred polja ravna. 5
Prigne glavu, da će se napiti,
Čoban viče s visoke glavice:
„Ne pij, Mare, te hladne vodice,
Ač su mi ju vile nanosile,
Bile vile mlade Mandaline!" 10
„„Ja sam vila i med njima bila,
Pomogla sam vodicu nositi.““