Липа Мара жуту свилу преде,
Жуту свилу на златно вретенце.
Маре се је предућ ражајала[1].
Иде искат по пољу водицу,
Нашла ју је посред поља равна. 5
Пригне главу, да ће се напити,
Чобан виче с високе главице:
„Не пиј, Маре, те хладне водице,
Ач су ми ју виле наносиле,
Биле виле младе Мандалине!" 10
„„Ја сам вила и мед њима била,
Помогла сам водицу носити.““
