Jezdeć ja jednome po jednoj dubravi
velmi se željome ma misal postavi
da bi mi kako moć ki god lov stvoriti
pri neg dan bude poć druzima svititi.
Napokon svim slavnu ulovih k večeru
plovku, ka po travnu plovaše jedzeru,
i on čas potekoh uzam nju za time
tere ju zapekoh s napravam čudnime,
pak sjedoh vesel tuj pun željnoga ktin'ja
blagovat travu onuj, ku ocat načinja.
Mačka u toj zla pride u dilu himbenu
ter s ražnja tuj skide mu plovku pečenu,
i skrovno zasjede, da nitko ne zna toj,
ter moj lov izjede, ki žuđeh tolikoj.
Nu ki čtiš zgod ovuj, znaj dobro svis tvoja,
ako kad mačku tuj uhitit budu ja,
tako mi vik nemir u tuzi ne imati,
činiću na nje pir sve miše dozvati,
neka zna, tuđu stvar tko na svit vazima,
kako vik on hud var s prijevare sve prima.
