VІІ Preljubimi i dražajši gospodine!

←VІ Dražajši ljubimi moj!

VІІ Preljubimi i dražajši gospodine! Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija

VІІІ Ljubimi predragi moj!→

Kad u Beč dođem, nigde nikoga ne poznajući, nemecki nimalo ne znajući, pođem k grečeskom kapelanu, popu Antimu. Iskažem od kud idem, i za čim, i da bi[h] želio, ako bi se moglo, koju godinu u Beču prebivati i čemu poleznom poučiti se dok sam jošt mlad. Ovi me ljubezno primi, povedajući mi da je i sâm u mladosti, bez roditelja i ubog budući, dosta stranstvovao i namučio se za postignuti jelinski[h] spisatelja i jezika poznanstvo. On imađaše svoj kvartir u domu jednoga od prvi[h], u Beču među Greci, trgovaca, imenem Nikolaja Dimitrija Stojčo, kojega zaprosi dozvoliti mu da me primi pri sebi na kvartir. „Ne samo obitalište“, odgovori blagi i dobri gospodar, „nego i trapezu s nami nek ima, dok se ovde pozna i namesti.

Obnadeždi me pop Antim da ne tokmo koju godinu, nego i sav život mogu u Beču provesti ako uzimam volju i userdije lekcije jelinski predavati. Tada se tu na[h]ođaše jedan iskusan u tome učitelj, no preko razloga vinopija i spavač. „Sledovateljno došao si”, veli mi, „u najbolje vreme, baš kako da si znao.” Pritom obznani mi da se u Beču na[h]odi naš arhiepiskop Joan i da je nužno, pre nego se u kakovo upustim delo, da mu se javim. „To je najlakše!”, otveštam i taj isti dan otidem i prikažem se njegovim mlađim.

Ovi, za izigrati svoju komediju, sutradan ravno u dvanaesti čas, kad znadu da je mitropolit od svi[h] proči[h] 23 časa najljući na svakoga za koga ne mari da mu u to vreme dođe i, što je najgore, reku mi da ga dočekam baš u sali gdi je trapeza nameštena. Udari dvanaest sati; čujem gdi zapovedi mitropolit „Jelo na astal!” — i iziđe u salu. A kad i mene tu opazi, čisto se upropasti i užasne. „Ko je ono opet sad ovde? Ko ga je zvao?” Kaže mu protosinđel njegov ko sam, otkuda sam došao i da bi[h] rad u Beču prebivati. Take vike i psovke u mojem životu nisam podneo ni pretrpio. „Idi kud ti drago, i čini šta ti drago. Zar ti misliš da ja nemam drugoga posla u Beču nego da sam tebe radi ovde došao?” I tako ti me otera.

Iziđem iz sale i iz Marienhilfa bez obzira. Uljezem u grad i nađem moje domaćine jošte pri ručku, koji se zdravo ismeju čujući moje priključenije. „To je dobro“, reče mi gospodar Stojčo,“ sad si bez brige i ti i mi. Po obedu odvede me i prikaže konzilijaru Filipidu, dade me zapisati gdi nadleži, ko sam, da ću tu i radi česa prebivati.

Za dva-tri meseca sakupi se k meni okolo dvanaest učenika. Od svakoga imao sam na mesec po dukat; to je meni dovoljno bilo. Uzmem i za se dva učitelja, jednoga - za franceski, a drugoga - za latinski jezik. U ovim meni dragim i slatkim upražnjenijam provedem u Beču oko sedam godina. Treće godine i lekcije sam na francuskom predavao jeziku, na[h]odeći se trgovaca koji su pretpočitavali mene drugim boljim od mene zato što sam im ja mogao grečeskim predavati dijalektom i knjige tolkovati, koje Francuzi ne bi mogli; podobne i [i]talijanski različne sam obučavao. I ova predavanja velike su mi polze bivala, ne samo za plaću koju sam za to polučavao, no, mnogo boljše, što sam sebe u sve to veće iskustvo i soveršenstvo u rečenim jezikam dovodio. Moj poslednji u francuskom jeziku učitelj bio je (na veliku moju polzu) človek preizrjadnago u čiteniju knjiga vkusa i poznanstva. Ovaj mi dade poznati izbranejše ne samo franceske no i engleskoga, na ovi jezik, prevedene knjige. U isto vreme, slušajući od latinskoga učitelja logiku i metafisiku, od toga vremena čtenije knjiga stalo mi je bivati i mnogo prijatnije i poleznije, budući u sostojaniju o predmeti čtenija mojega suditi, niti svašto tako kako je napisano primati. Črez ophoždenije i razgovore s dostojnejšim prekrasni[h] nauka, prostranejšago iskustva i vežestva, čestnejšago žitija i neporočnejši[h] narava, u isto vreme dobrohotna i ljubezna srca, mužem gospodinom Atanasijem Sekerešom mnogo sam se polzovao, budući ovo i do danas moja načalna i vladičestvujušta strast i pohot: bolje i učenije od mene s krajnjim uslaždenijem i vnimanijem slušati i od njih se polzovati. S[a] slavnim u naciji našej generalom Mikašinovićem i s njegovom gospođom (s kojima sam i jedno putešestvije u Horvatsku i Slavoniju k toplim nedaleko od Pakrca vodama učinio) mnoge sam vesele i blažene dne proveo dajući, pri njima, dvema prekrasnim gospodičnama, Martici Prodanovića i Jekaterini Saplancaj, na francuskom jeziku lekcije. Mogu slobodno reći ovo (koje znam da će mi svako čuvstvitelno i blagorođeno srce posvedočiti i potverditi) da neiskazano blagopolučije i čuvstviteljnejše uslaždenije života mojego u ovome se sostojalo: ko mi se je god pokazivao da me rado ima, ja već nimalo ne sumnjajući da on mene savršeno ne ljubi, umirao sam za njim i čini mi se da život moj prestao bi mi prijatan i sladak biti kad bi[h] ja ikada mogao prestati one koji su me rado imali ljubiti. Niti bi[h] ja dve krajcare za moj život dao kad ne bi[h] više imao o kom misleći radovati se i uslaždavati. U ovom punktu neka mi niko ne dođe zanovetati da sam ja prostak bio i da sam se varao po tomu što hitri ljudi vredni su pokazivati da rado imadu onoga baš za koga ne mare, i pritvarati se da mrze na onoga koga u srcu vesma ljube. Ove su reči ništa i za ništa! Čine se kao da na nešto zveče, a sasvim ni najmanje što ne znače, zato što je ovo izvan i protiv nature, i od stotine jedva će se u jednom slučiti slučaju i kad se sluči, mora biti, bog vest za kakova opstojateljstva, za nevolju i silom. A to što ne ide od srca, nego iz usilovenija i pritvornosti, to će svak lasno poznati, van da je sasvim cepanica a takovi[h], fala bogu, među ljudma jedva će se naći od deset [h]iljada jedan. Umerene umnosti i razuma človek prirodno većma mrzi i otvraštava se od oni[h] koji se čine da ga ljube ne ljubeći ga. Nadleži znati da je moje ovde govorenje za takove ljude koji lepa i mirna sklonjenija imadu i dobro, kako sebi tako i drugima, žele. A o protivnima, to jest lukavstvom i zlobom pokvarenima, ovde nije ni slova, i od ovakovi[h] sam se ja na svaki način klonio i očuždavao.

Lasno može ko pomisliti kakav sam ja sekret imao množestvo ovakovih dobrih ljudi na[h]oditi i sebe u njihovo blagovoljenije unedriti? Nika[ka]v sekret na svetu, no prostim prirodnim putem tu sam dolazio. Ljudi dobri[h] i blagi[h] svuda ima množestvo, samo da čovek sa svoje strane gleda da je pošten, nekoristoljubiv, dobar i razuman, i sledujući ovim kačestvam da se s ljudma vlada, pak onda umereno dobri njemu će biti sasvim dobri. Kako sam ja u sebi uveren bio da moji prijatelji nisu me radi ni u čem uvrediti, tako sam se i sâm od toga vsegda ostregavao; a ovo mi je lasno bilo, zašto sam poznavao da mi je najpoleznije. Za nji[h]ove i nji[h]ovi[h] drugi[h] prijatelja tajne nimalo nisam mario znati i ovo nije mi ni dlake mučno bilo, ibo, spokojstvo srca i vnutrenju duha tišinu vesma želeći i ljubeći, na ljubopitstva, podozriteljstva i na intrige mrzio sam kako god na otrov. U zajam što iskati nikada nisam potrebe imao, razve pre dve prošedše godine kad sam se iz Inglitere vozvratio, prvo, što nisam imao s čim predizdatu knjižicu sasvim isplatiti, vtoro, nisam imao s čim do Beča doći. I ovo što sam uzajmio, pre sam s velikim, kao na velikom daru, blagodarenijem vozvratiti mogao nego li sam obeštao. Nikom živu nisam se nametao, niti sam mogao, ni vremena imao, onde dolaziti gdi me ne žele. U dužnosti preko sile moje nisam se uvozio, a što sam mogao i pot[h]vatio se, to sam rado i verno ispolnjavao.

Šest polezni[h] i radosni[h] godina prođu mi u Beču kako šest dana. Umereno živeći, nisam nikada uzroka imao bolovati. Neprestano u prijatnom upražnjeniju ili drugima lekcije predavajući ili svoje učeći, samo u nedelje i na praznike učinili bi mi se dni kao da su podugački. Po mojemu složeniju i načinu mišljenja, morao sam u takovom prekrasnom gradu kao što je Beč blagopolučan biti. Dela moja i dužnosti rado i veselo ispolnjavajući, činilo mi se da sam u soveršenejšej nezavisimosti i svobodi, nit sam komu esap davao, nit od koga uzimao. Sav grad Beč činio mi se moj, jer sam mogao po njemu špacirati koliko sam god hoteo. Augarten, Prader, sve šume naokolo i livade poizmeđu nji[h] bile su u mojoj vlasti; svake nedelje i praznika mogao sam po njima na sve četiri strane hoditi, koliko mi drago. Svi slavuji u Augartenu u proleće, i kad bih ja sâm tu bio, pevali bi koliko da su najveća gospoda u njemu. Šenbrun, naši[h] bogoproslavljeni[h] i veliki[h] cesara i cesarica predivna letnja obitališta i u njemu lavirintovidne neiskazane krasote bašče i rajevi; Belvedere, besmertnoga princa Evgenija dvorovi i sadi, sve je to bilo meni otvoreno. Predgradija sva oko Beča i vertogradi, bili velike gospode ili graždana, gdi je god slobodno bilo ulaziti, tu mi niko nije smeo stati na put. Za ona, pak, mesta gdi nije dozvoljeno bilo ulaziti, nimalo nisam mario, koliko da i[h] nema na svetu, niti bi[h] ja tu ušao da me ko kumi, kod toliki[h] drugi[h] lepši[h] mesta.

Neka mi niko ne baca preko nosa da sam po višoj časti pešice [h]odio, zašto ovo je mnogo bolje za me bilo radi mnogi[h] uzroka; no ova dva, koja ću kazati, stotine vrede. Prvo, što je za zdravlje mnogo poleznije pešice [h]oditi nego u koli; a šta je bolje na svetu od zdravlja? Drugo, ko je u kolesi, ako će biti pra[ha] da se zaguši, on mora onim putem ići kud ostala kola idu, ako mu se i neće. Drugda se poizređaju po sto jedna za drugima, da se ne vide od pra[ha]; koji su god onda u kolesi, pune im se ne samo oči, uši i [h]aljine pra[h]om, nego i nosovi i usta, zašto moraju disati i odisati; pak ako najpređna kola stadoše, sva za njima, ako će i[h] [h]iljada biti, tu valja da stoje gdi su se našla, i ne znajući ni zašto ni za koliko će tu stajati. Oni su sve to prinuždeni trpiti, a ja ne; zašto ja i proče moje društvo pešaci (kojega nas ima dosta, fala bogu), nami je lakše i opkoliti i preko preći, i gdi god vidimo [h]lad ili od kuća ili od drevesa, ili ako će i od plotova, a mi nama[h] u [h]lad, pak idemo lepo gospodski po [h]ladu. Ko ne vidi da je ovo i poleznije i lepše. Ali, reći ćeš mi, kad je blato i kiša? A zar ja tebi ne mogu reći - a kad se u tvoji koli osovina slomije? Ja te molim, neka svašta ne spominjemo! Ko se kiše i blata boji, nek’ se ne rađa na ovi svet; to mu se pre kaže, nek’ ne reče posle da nije znao.

Imao bi[h] se jošt s mnogima veštma faliti, kao, na primer, da sam slobodno mogao u svi višerečeni mesti prve i najlepše bečke gospođe, koliko sam god hoteo, gledati, i niko za obadva svoja u[h]a zato ne bi mi smeo reč reći; al’ ovo nek stoji. Samo ću još jedno kazati, pak ću ovi period zaključiti. Redut bečki, koji je oglašen na svetu, komedije, opere [i]talijanske, muzike, carske biblioteke, sve ove vesele i polezne zabave i naslaždenija mogao sam uživati i uživao sam kako god jedan od velike gospode.

Sad reci, ljubimi moj, no po duši i sovesti reci, nisam li ja u ono šest godina u Beču blagopolučan bio? No, kako sve ovoga sveta teče i prolazi, tako i njima dođe vreme, te prođu. Ali i[h] ja ne žalim za dve pričine. Prvo, što i do danas, spominjući ih, radujem se i veselim. Ibo „Hoѕ eѕt, vіvere bіѕ, vіta poѕѕe prіore fruі.” To znači - „dvared živiti, kad ko može i prežnjim uslaždavati se životom.” A ftoro, što je jošt lepše, bolje i slađe, da u to vreme što sam znao, drugima sam predavao, što pak nisam znao, od drugi[h] sam primao i učio. A ovo je vsegda bilo verhovnejše namerenije i vsegdašnji nišan mojega po svetu hodanja, koje neki iz nji[h]ove visoke milosti skitanjem nazivati udostojavaju. Što sam ja kriv što oni neće ovako da sude: da bez posla [h]oditi, to se zove skitanje (ako će biti samo po jednom selu); a s poslom [h]oditi, to ljudi pametni drugojače zovu. Ako li su ti isti, doma sedeći, sebe i druge bolje polzovali, ja im to čestitam i zaisto ne zavidim; no, i ja s moje strane imam zašto blagomu nebesnoga oca promislu dok sam god živ blagodariti što me je sirotu bez očina i materina soveta i pristaranja dovde nastavio i doveo i znam da će me i do konca vremenoga voditi života i pomoći mi da vsegda večnim njegovom premudrostiju pretpisanim, pravilam sledujući, postupam i živim.

Sedme godine u Beču prebivanja usudim se već i u nemeckoga jezika uvesti učenje, kad u treći ovoga mojega pretprijatija mesec dođe u Beč naš arhiepiskop, Vikentije Joanović Vidak. Ovaj gospodin, ne samo s milostivim no pače s ljubeznim k meni načinom, sasvim me prisvoji k sebi. Učini mi predloženije da pođem u Modru k njegovim dvoma sinovcem, Tomi i Pavlu, predavati im francuski i [i]talijanski za godinu, obeštavajući mi za to da će me na godinu, ili najdalje na dve zatim, s njima zajedno o svojem trošku u Germaniju u kojuni bud universitet poslati, a potom i put jedan u Franciju, Ingliteru i Italiju učiniti. Kad ja čujem za Germaniju i pročaja, obeštao bi[h] se služiti mu ne godinu ili dve, no toliko godina koliko je sveti patrijarh Jakov za prekrasnu Rahilu Lavanu tastu svome služio.

Dođem u Modru i tu sam ne samo mladim Vidakom, no i pročim mitropolitovim pitomcem lekcije na više pomenutim jezikam predavao i s njima zajedno u školu, Baumajsterovu filosofiju slušati, odlazio, a od konrektora na nemeckom privatne uroke uzimao. U domu jednoga blagorodnoga gospodina, prvoga u gradu, zovoma Takača, vesma sam ljubezno primljen bivao i često u lepom društvu s oficiri i s gospodom častio se. I pri njemu sam se s preljubeznim mojim ritmajsterom Bešineom poznao, s kojim sam u selu blizu Modre, gdi je on na štaciji bio, često po nekoliko dana provodio.

Po soveršeniju ovde godine pređem s moji mladići u Karlovce. Odavde pođem po dvadeset godina odsustvija u Banat posetiti srodnike moje, pokloniti se grobovom roditelja moji[h] i celovati meni svetu zemlju u kojima nji[h]ove počivaju kosti. U Bečkereku po slučaju dođem u dom jednoga blagoobraznoga gospodara, imenem Filipa Seljakovića, koji mi se kaže da je bližnji srodnik oca roditeljnice moje Krune. Ovaj prečesni stari, koji bi i tuđina rado pričekao, kako je mene primio i ugostio, to svak Serbin može sebi lasno predstaviti. U Itebeju pođem iskati sestru matere moje, Jevru; no, ne nađem je, jer se davno bila prestavila. Pop David, ujac moj, pođe sa mnom u društvo.

U milom Semartonu, predragom selu i mestu roždenija slatke roditeljnice moje, otidem nama[h] k crkvi s popom Radulom, parohom sela, kojega sam jošte u detinjstvu tu poznavao. Ovaj mi pokaže grob matere moje i mile Jule sestrice. Mati, mati i rođena sestrica! Kakova su to čudna imena! I sad mi, ovo pišući, iz samoga srca izviru suze i, navodnjavajući oči moje, jedva mi daju pisati. Padnem na onu prečesnu zemlju, izljubim ju i suzami orosim. Molim sveštenika da zove koga da Mi pomogne raskopati zemlju da vidim kosti boginje moje črez koju me je bog na svet proizveo. No, on mi kaže, da ja vsuje to želim, da za toliko godina tu su i drugi mnogi soplemenici, stari i mladi, pogrebeni i ko će kosti od kostiju razaznati! Kad ovo čujem i črez izlitije suza sebe oblahčam, dođem u se i pomislim, bože moj, kako smo Mi ljudi vsegda k zemlji prilepljeni! Namesto što bi vozvodili um naš k besmertnim ljubeznih naših dušam, mi ištemo kosti nji[h]ove, koje se moraju s drugim podobnim kostima pomešati, izgubiti i, najposle, črez stotine godina, u ništa obratiti.

Evo na koji su način postala sva oboženija i poklonjenija moštiju, kostiju i ikona. Goreća i srdečna ljubov i visokopočitanije samo jedan korakljaj potrebuje za preobratiti se u ljubimago i visokopočitajemago predmeta oboženije. Ovim prirodnim; i kratkim putem dolazili su ljudi k idolosluženiju i k svim sujeverijam kad god prosvešten razum s njima nije upravljao. Zato tolika starost i vika za groblje i grobnice. Šta je čelovečesko telo bez slovesne i razumne duše koja ga oživljava i u njemu misli? Ništa nego smradna [h]aljina, opredeljena za crve, za trulost i za uničtoženije bilo na koji mu drago način. Ova razmišljenija tada mi se toprv predstave kad svu nadeždu izgubim, ostanke Krune moje i Jule naći. Onda mi padne na um i razgovor premudrog Sokrata pre smerti svoje. Ovi dobrodeteljni i božestveni čovek, od svoji[h] građana nepravedno osuđen da otrovom ubijen bude, zapita ga njegov ljubimi Kriton kako i gdi želi da ga pogrebu. Tada se on okrene k pročima koji tu bijahu i reče: „Kako hudo moj Kriton o meni umstvuje, misleći da počem ja otrov ispijem i ostane ovo telo tu pruženo i bezdušno, da ću i tada ja ovaj isti biti koji sad s vama besedim. Neće već ono, Kritone moj, Sokrat biti, no samo [h]aljina njegova izlišnja i ni na što nepotrebna. Zakopaj je gdi [h]oćeš, i predaj zemlju zemlji; zakopaj je samo duboko u zemlju da tamo istrune i da vozduh smradom svojim ne truje. Sokrata ti ukopati nećeš.” Prostite, (sam u sebi pogledavši k nebu misleći), rečem: „O vi, mojemu srcu svete, božestvene i slatke duše, prostite slabost i nerazumije moje. Zašto vas ištem ja u zemlji, znajući da su pravedne duše u rukama božjima?”

Jedva prinudim čestnoga sveštenika Radula da uzme neku bagatelu od mene za spomenuti i[h] na službi. „Ja bi[h] nji[h] i bez toga spomenuo”, reče mi dobri sveštenik, „ali da bog da da i moja duša bude gdi su nji[h]ove!” Prenoćim u domu ujaka moji[h], Pavla i Đuke, i sutradan pođem k Čakovu. Ljubimi drug moj, ja se ne bi[h] usudio kom drugom krome tebi ovako dugačko pisati pismo. Nežnost tvoja k meni poznata mi je i uveren sam da ćeš ti baš tako rado ovo čitati kako je mnom rado napisano. A uzdam se da se ne varam misleći da i drugi ko, samo neka predstavi sebi svoje roditelje, pak onda čitajući ovo, neće za bezmestno suditi što ja ovako mislim, čuvstvujem i pišem o onoj koja je posle boga, tvorca mojega, svetejša, čestnejša i sladčajša duši i srcu mojemu.

U Kenigzbergu, sep[tembra] 14, 1788.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.