Sad pokle snig kopni i trzan cvit plodi
i sunce ljepše dni umrlim privodi,
o polja, o luzi, k vami grem ošad toj
što drže jur druzi u scijeni velikoj.
Neka ini u trudu provode sva lita,5
da zlato steć budu i slavu od svita;
jer moj duh uživa bez misli usnuti,
gdi slavic tih spiva svoj poraz minuti,
u pored ter s njime vil moju pripijevat,
da drago nje ime nauči gora zvat.10
Ne vidi pak ludi da ne ima nikada
dobra ka on žudi, toj sreća čim vlada;
Ni čini carska vlas ni blaga zamirna
čestitijeh ovdi nas, neg istom svis mirna;
jer sad čim sunce sja, sve da ima ki človik15
a želi pokoja, njegov je tužan vik.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.175, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
