Сад покле сниг копни и трзан цвит плоди
и сунце љепше дни умрлим приводи,
о поља, о лузи, к вами грем ошад тој
што држе јур друзи у сцијени великој.
Нека ини у труду проводе сва лита,5
да злато стећ буду и славу од свита;
јер мој дух ужива без мисли уснути,
гди славиц тих спива свој пораз минути,
у поред тер с њиме вил моју припијеват,
да драго ње име научи гора зват.10
Не види пак луди да не има никада
добра ка он жуди, тој срећа чим влада;
Ни чини царска влас ни блага замирна
честитијех овди нас, нег истом свис мирна;
јер сад чим сунце сја, све да има ки чловик15
а жели покоја, његов је тужан вик.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.175, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
