Svu tugu priljutu od svita zabudem,
kada se na skutu gospođi ja zbudem,
jer s nikom radosti pričeka tuj mene
u koj su sladosti od vične spomene.
Zgodih se u tuzi njeki dan velikoj, 5
ka tuga da suzi učini obraz moj;
ma tom se vidih ja na krilu gospođe,
od mene ona tja tužica sva pođe.
Vaze me uprašat: "Što cviliš, svilice?"
a k meni prinašat svoj obraz i lice. 10
Ni to joj još ne bi zadosta što stvori,
ter sama po sebi prsi bil' otvori.
Da gdi se nađoh tad od vel'je radosti?
da bih li tadaj rad u svojoj mladosti?
Odsad se ja uvik ne haju od zledi, 15
pokli nju za moj lik višnji Bog naredi.
