Sveti Lovrenac
(Veprinačka.)
Blažen sveti Lovrinac,
On je služil sedam let
Svetu Devu Mariju
Va toj gori visokoj,
Kuda ljudi ne hode, 5
Nego tice žumbore.
Kada svrši sedam let,
Reče sveti Lovrinac:
„O Preslavna Marijo,
Ja gren svojoj majčici 10
I k jedinoj sestrici,
Po imenu Anici!“
Marija mu govori:
„Blažen sveti Lovrinac,
Tvoje sestre doma ni, 15
Zač ju j’ majka zaklela
Jeno jutro kvatrno,
Jeno jutro nedeljno
Ni ju tela slušati,
K maši ju je poslala, 20
Volela je šetati,
Nego k maši hoditi,
Ju je tužna zaklela,
Već je potle doma ni.
Reče sveti Lovrinac: 25
„Ja gren malo videti,
Kako bi to moglo bit,
Da mi sestre doma ni."
Šal je sveti Lovrinac
K svojoj miloj majčici. 30
Kada j’ došal domaka,
Reče sveti Lovrinac:
„Pomoz’ Bože, majčice,
I jedina sestrice!“
Majka njeniu govori: 35
„Bogdaj zdravlje, Lovrinče,
A1 sestre ti doma ni,
Sam ju tužna zaklela:
Da bi z goru hodila,
Da bi z ribu plavala, 40
Kako svaka ribica;
Već je potle doma ni!“
Reče sveti Lovrinac:
„Ajme, moja majčice,
Pecite mi brašnace 45
Za tih sedam celih let;
Ja gren iskat sestricu,
Po imenu Anicu!"
Spekla mu je brašnace
Za tih sedam celih let. 50
Šal je sveti Lovrinac
Iskat svoju sestricu.
Majčica ga naruči
Svetoj Devi Mariji,
Da bi zdravo on hodil 55
I sestricu dopeljal.
Ni ga bilo sedam let,
Obašal je on vas svet,
Nikdar je ni mogal najt.
Vratil se je nazada 60
Na tu goru visoku,
Kade j’ služil Mariju.
Onde najde Lovrinac
Jedan mali studenac
One hladne vodice; 65
On je trudan počinil,
Da bi s’ žejan ponapil,
Da bi s’ lačan nasitil.
Prignul se je k vodici,
Da će se on ponapit 70
One hladne vodice
Iz malega studenca.
Kada se je on prignul,
Splava jedna ribica
Po toj hladnoj vodici, 75
Na suproti Lovrincu.
Lovrinac se prestrašil,
Da je gore poskočil,
Zmakal svoju sabljicu,
Da će joj sić glavicu. 80
I govori ribici
Blažen sveti Lovrinac:
„Si ti pravda, al nepravda,
To meni povedaj,
Aš ću ti odsić glavicu!“ 85
Ribica mu govori:
„Blažen sveti Lovrinac,
Ne sici mi glavice,
Ja sam pravda, ko i ti,
Oca jesam, ko i ti, 90
Matere sam, ko i ti!“
Njoj govori Lovrinac:
„Aj ti, moja sestrice,
Biš ti mogla z manu pojt
K miloj našoj majčici?“ 95
Sestrica mu govori:
„Nigdar, nigdar, Lovrinče,
Ća do suda božjega,
A po sudu božjemu
Bog sam znade kako bu! 100
Nego reci majčici,
Da se za me ne žali,
Ni da za me ne plače;
Ono moje ruhače,
Ko sam mlada spravila, 105
Neka ona razdeli
Tim ubogim sirotam,
I otročnim materam,
Boga za me da mole,
I od ovde speljaju. 110
One zlate jabuke,
Ke sam mlada spravila.
Da ih ona postavi
Svetoj Mariji na oltar,
Da ih budu gledale 115
Moje vrsnjakinjice
I mene spominjale!“
Iz iste zbirke.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
