Свети Ловренац
(Веприначка.)
Блажен свети Ловринац,
Он је служил седам лет
Свету Деву Марију
Ва тој гори високој,
Куда људи не ходе, 5
Него тице жумборе.
Када сврши седам лет,
Рече свети Ловринац:
„О Преславна Маријо,
Ја грен својој мајчици 10
I к јединој сестрици,
По имену Аници!“
Марија му говори:
„Блажен свети Ловринац,
Твоје сестре дома ни, 15
Зач ју ј’ мајка заклела
Јено јутро кватрно,
Јено јутро недељно
Ни ју тела слушати,
К маши ју је послала, 20
Волела је шетати,
Него к маши ходити,
Ју је тужна заклела,
Већ је потле дома ни.
Рече свети Ловринац: 25
„Ја грен мало видети,
Како би то могло бит,
Да ми сестре дома ни."
Шал је свети Ловринац
К својој милој мајчици. 30
Када ј’ дошал домака,
Рече свети Ловринац:
„Помоз’ Боже, мајчице,
I једина сестрице!“
Мајка њениу говори: 35
„Богдај здравље, Ловринче,
А1 сестре ти дома ни,
Сам ју тужна заклела:
Да би з гору ходила,
Да би з рибу плавала, 40
Како свака рибица;
Већ је потле дома ни!“
Рече свети Ловринац:
„Ајме, моја мајчице,
Пеците ми брашнаце 45
За тих седам целих лет;
Ја грен искат сестрицу,
По имену Аницу!"
Спекла му је брашнаце
За тих седам целих лет. 50
Шал је свети Ловринац
Искат своју сестрицу.
Мајчица га наручи
Светој Деви Марији,
Да би здраво он ходил 55
I сестрицу допељал.
Ни га било седам лет,
Обашал је он вас свет,
Никдар је ни могал најт.
Вратил се је назада 60
На ту гору високу,
Каде ј’ служил Марију.
Онде најде Ловринац
Један мали студенац
Оне хладне водице; 65
Он је трудан починил,
Да би с’ жејан понапил,
Да би с’ лачан наситил.
Пригнул се је к водици,
Да ће се он понапит 70
Оне хладне водице
Из малега студенца.
Када се је он пригнул,
Сплава једна рибица
По тој хладној водици, 75
На супроти Ловринцу.
Ловринац се престрашил,
Да је горе поскочил,
Змакал своју сабљицу,
Да ће јој сић главицу. 80
I говори рибици
Блажен свети Ловринац:
„Си ти правда, ал неправда,
То мени поведај,
Аш ћу ти одсић главицу!“ 85
Рибица му говори:
„Блажен свети Ловринац,
Не сици ми главице,
Ја сам правда, ко и ти,
Оца јесам, ко и ти, 90
Матере сам, ко и ти!“
Њој говори Ловринац:
„Ај ти, моја сестрице,
Биш ти могла з ману појт
К милој нашој мајчици?“ 95
Сестрица му говори:
„Нигдар, нигдар, Ловринче,
Ћа до суда божјега,
А по суду божјему
Бог сам знаде како бу! 100
Него реци мајчици,
Да се за ме не жали,
Ни да за ме не плаче;
Оно моје рухаче,
Ко сам млада справила, 105
Нека она раздели
Тим убогим сиротам,
I отрочним матерам,
Бога за ме да моле,
I од овде спељају. 110
Оне злате јабуке,
Ке сам млада справила.
Да их она постави
Светој Марији на олтар,
Да их буду гледале 115
Моје врсњакињице
I мене спомињале!“
Из исте збирке.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
